Sa Napoleonovim i austrijskim građanskim zakonodavstvom, o braku se počela brinuti država, pa vidimo da u Lesingovim i Šilerovim tragedijama defiluju žene sa željama i zapovestima srca za koje je ljubav jedno, a brak nešto potpuno drugo. Nemački romantičar Fridrih Šlegel piše o braku kao konkubinatu, gde dve osobe ne postaju jednom kako su to hrišćanstvo i romantizam priželjkivali. Stoga nek država pošto-poto ne održava promašene brakove, već dopusti bračni četvorougao, predlaže Šlegel.
U nizu romana o preljubi, poput Floberove „Madam Bovari“, Tolstojeve „Karenjine“, ili drame „Kuća za lutke“ Henrika Ibzena, neverne heroine Ema, Ana ili Nora zapravo su lutke tj. žrtve svojih beskrupuloznih muževa ili društva, a brak društvena i politička ustanova. U „Krojcerovoj sonati“ Tolstojevi junaci venčavaju se jer to od njih traže njihovi roditelji. Ne vole se. On je slobodan, ona zatvorena u kući. On je tiranin, a ona zato postaje – rasipnica. Žena kao muževljeva služavka kod Tomasa Mana zapravo je slika braka kao zastarelog prevaziđenog ostatka patrijarhalizma u građanskom mentalitetu. Tako su muškarci kritički pisali o položaju žene u braku. Da vidimo šta one kažu:
Meri Vulstonkraft, majka Meri Šeli, autorke „Frankeštajna“, pisac i jedna od prvih feministkinja koja je hrabro odbacila sistem vrednovanja koji su bili tnuti ženama u britanskom društvu 18.veka. U svom najznačajnijem radu „ODBRANA PRAVA ŽENE“ dovodi u pitanje aspekte bračnog života i načine na koji su žene sticale obrazovanje.
Džejn Ostin, čuvena engleska spisateljica koja je pisala sa toliko brige zbog ograničenja romantičnih sloboda koje su uživale žene u društvu tog doba, nikad se nije udavala. Obožavala je da sa ironijom slika zaokupljenost svojih lepo vaspitanih mladih heroina i heroja prosidbom i brakom.
Srpska Džejn Ostin, Milica Jakovljević, alias MIR-JAM, iako je pisala o ljubavi i braku, takođe se nikad nije udavala. Naslovi njenih romana poput: Samac u braku, Mala supruga, Otmica muškarca, Ranjeni orao indikativno dočaravaju sa kakvim je osećanjem Mirjam upućivala hiljade mladih devojaka u tajne ljubavi i bračnog života u Srbiji između dva rata. Govoreći o večitom problemu žene, razapete između tradicionalnosti i emancipacije, koja više nikada neće biti samo seoska domaćica i majka, već traži nove izazove.
Virdžinija Vulf, u „Gospođi Dalovej“ piše da “u braku mora da postoji malo slobode, malo nezavisnosti, kod ljudi koji žive zajedno iz dana u dan u istoj kući”. Na tom tragu piše „Sopstvenu sobu“ u kojoj razmatra predrasude sa kojima se susreću žene tog vremena : muž je taj koji drži finansije samim tim i jedan određen vid slobode, žena je ta čija je obaveza da održi dom, rodi decu, mesi kolače, ušiva čarape… Ženi je potrebna sopstvena soba. I kao neki vizionar predviđa slobodu koja dolazi za ženu, ali i veću odgovornost koju ta sloboda podrazumeva. Sopstvenu sobu bi valjalo nečim ispuniti…
„Sopstvena soba“ Virdžinije Vulf mogla je biti omiljena lektira npr. Simone de Bovoar. Ona i Sartr, ljubavnici i partneri do smrti, živeli su u odvojenim stanovima i nikad se nisu venčali. Žena je drugi pol zbog jake veze koju ima prema svom ugnjetaču, muškarcu, pisala je 1949. u studiji „Drugi pol“. To prvo uticajno delo feminističke filozofije proglašava: ženom se ne rađa nego se postaje! Dakle, uloge su konstruisane, nisu nam date prirodom, zavise od društvenih, kulturnih, istorijskih uslova. I mogu se menjati. Njena osnovna poruka ženama je: Birajte svoj život. To je upravo i ona sama radila.
Baš kao i Džermejn Grir, akademik i pisac, koja je 1970. u manifestu seksualne i feminističke revolucije „Ženski evnuh“, brak videla kao formu legalizovanog ropstva te da su žene kastrirane od same suštine svog bića.
Još je Bajron u „Don Žuanu“ pisao:
“…jedan jedini okov sve žene čeka – a neverstvo im je jedini izlaz. Naučene su da prikrivaju patnju uzdrhtalih srca za svojim idolom, dok ih neki bogatiji pohotljivac ne kupi za brak. I šta im onda ostaje? Nezahvalni muž, a zatim neverni ljubavnik. Potom kinđurenje, deca, molitve, i sve je svršeno. Njihov položaj uvek je neprirodan. Svuda – od dosadne palate do prljave kolibe. Neke traže đavola, pa pišu romane”.
Tim Bajronovim citatom Erika Džong počinje svoj “Strah od letenja” 1973. I sama dodaje: „Bigamija je kad imate jednog muža previše. Monogamija je to isto”.
Poslednjih godina u planetarnoj ekspanziji je literatura o usamljenim ženama koje su dobrano prevalile tridesetu, a koje vlastitu prazninu pokušavaju da uklone nesmirenom potragom za muškarcima. Ako znamo npr. da je popularna urbana satira modernih ljudskih odnosa i ispovest jedne žene u ljutim tridesetim sve sa ironičnim pronicanjem u srž ljubavne problematike „Dnevnik Bridžit Džons“ Helen Filding zapravo napisala kao direktnu repliku na „Gordost i predrasude“ Džejn Ostin, preradivši zaplet, onda ,čini se,ipak ništa novo pod suncem. Kad muškarac voli ženu. Ko što neko reče. Sa ili bez braka. Premda se nekako sve one na kraju udaju, ma šta pričale…
Podeli ovu vest sa prijateljima na FACEBOOK-u. 
Izvor: S media; Smiljana Popov