Zato je važno videti sebe onakvim kakvi jesmo, a ne onakvim kakvi bismo hteli biti. Jer možemo promeniti samo ono što jesmo, a ne ono što bismo hteli biti.
Zato je važno videti sebe onakvim kakvi jesmo, a ne onakvim kakvi bismo hteli biti. Jer možemo promeniti samo ono što jesmo, a ne ono što bismo hteli biti.
U isti čas, osim ideje o onom što jesmo, imamo sliku i o onome što bismo mogli biti, dakle imamo očekivanja od samog sebe. Očekivanja koja imamo od sebe mogu se pojaviti u obliku “idealnog” i “očekivanog” ja.
Stvarno “ja” se odnosi na osobine za koje osoba ili ljudi oko nje veruju da ih poseduje. Idealno “ja” se odnosi na osobine koje bi osoba htela imati. To su njene želje i nade.
Očekivano “ja” se odnosi na osobine za koje osoba ili ljudi oko nje smatraju da ih treba imati. To su dužnosti, obaveze, odgovornosti.
Osoba ima probleme ako se ovi različiti aspekti njenog “ja” medjusobno ne slažu. Ako je razlika izmedju stvarnog i idealnog “ja” velika, osoba je stidljiva, tužna, razočarana. Oseća kako nije uspela ostvariti ciljeve, želje i snove koje je postavila sama sebi ili koje su joj drugi postavili. To je čest slučaj kod osoba kojima su roditelji postavljali za njih nedostižne ciljeve.
Ako je razlika izmedju stvarnog i očekivanog “ja” velika, osoba se boji, teskobna je i ima osećaj krivice. Čini joj se da se nije uspela ponašati dobro, odgovorno i u skladu sa svojim dužnostima. Često misli kako je drugi ljudi zbog toga optužuju ili kažnjavaju.
Svakodnevno procenjujemo ono što jesmo i kakvi jesmo s onim što bismo želeli, mogli ili trebalo da budemo i sve to bitno utiče na naše samopuzdanje i ono što očekujemo od sebe.
Odluči car, zbog jednog važnog položaja na dvoru, testirati svoje dvorjane. Okruže ga moćni i mudri ljudi i car im reče:
“U nedoumici sam i zanima me ko je od vas u stanju to rešiti“. Odvede ih potom do jednih ogromnih vrata; tolika vrata još niko od njih nije video.
„Ovo su najveća i najteža vrata u mom carstvu, objasni car. Može li ih ko od vas otvoriti?“
Neki stanu samo izdaleka odmahivati glavom. Drugi, koje smatrahu mudracima, zagledali su vrata izbliza i onda ipak priznali kako ih ne mogu otvoriti. Na kraju se svi slože da je zadatak pretežak i da ga ne mogu rešiti.
Tada jedan dvorjanin pridje vratima, zagledao ih je, opipavao, gurao, nastojao pomeriti…
Odjednom, povuče ih snažnim trzajem i gle – vrata se otvore! Bila su odškrinuta, ne i zaključana i nije bilo potrebno ništa drugo do samopouzdanja da se to utvrdi i da se prema tome postupi.
Car objavi: „Ti ćeš dobiti položaj na dvoru. Nisi se oslonio samo na ono što vidiš. Usudio si se pokušati ono što se u početku činilo nemogućim.”
Usudite se i vi! Mnoga su vrata odškrinuta.
autor:
mr Branka Drašković, psiholog