Zapaljenja u jednjaku, prema kliničkom toku, mogu biti akutna i hronična. Etiološki činioci koji mogu da izazovu akutne i hronične zapaljenjske promene u jednjaku su brojni i različiti: biološki, hemijski, toksični i fizički.
Ezofagitis (Oesophagitis)
Zapaljenja u jednjaku, prema kliničkom toku, mogu biti akutna i hronična.
Etiološki činioci koji mogu da izazovu akutne i hronične zapaljenjske promene u jednjaku su brojni i različiti: biološki, hemijski, toksični i fizički.
Akutni ezofagitis
(Oesophagitis acuta) neretko prati akutne zapaljenjske bolesti u okolnim organima (faringitis, tonzilitis, laringitis, bronhopneumoniju, šarlah, difteriju i dr.), ali i u udaljenim organima (artritis, peritonitis, pijelonefritis i dr.). Takođe prati zadesna ili ma unošenja kaustičnih i drugih toksičnih materija, amože nastati i kao posledicaunosa jako začinjene, vrele ili ledene hrane i napitaka. Međutim, akutni ezofagitis može da bude i posledica jače izraženog gastro-ezofagealnog refluksa, stranog tela i određenih terapijskih i dijagnostičkih postupaka (jatrogen ezofagitis), kao što su: duže prisutna nazogastrična tubaža, primena intralumenske radioterapije, endoskopija i dr.
Na osnovu kliničkih, makroi mikromorfoloških promena u jednjaku, razlikuju se četiri oblika akutnog ezofagitisa: kataralni; erozivni; gnojni i korozivni.
1. Kataralni ezofagitis (Oesophagitis catharalis acuta) je najčešći klinički obhk. Kod ovog oboljenja sluznica je hiperemična,
sukulentna, edematozna, prekrivena sa sluzi i infiltrovana sa leukocitima (HP nalaz).
Kliničko ispoljavanje ovog oblika ezofagitisa, u zavisnosti je od stepena akutnog zapaljenja. Obično se ispoljava otežano i bolno gutanje, retrostemalni bol u vidu pritiska (nezavisno od akta gutanja), katkad i ezofagealno povraćanje. Disfagija i odinofagija su često provocirani uzimanjem začinjene hrane i koncentrovanog alkohola.
Dijagnoza je endoskopska, radiološka i histopatološka. Ezofagoskopskim pregledom uočavaju se, već pomenute, makroskopske zapaljenjske promene na sluznici, izražene u razUčitom stepenu.
Rendgenskim pregledom jednjaka putem barijumske kaše uočavaju se funkcijske promene (spazmi).
Vrsta i stepen zapaljenjskog procesa u jednjaku dijagnostikuje se histopatološkim pregledom bioptata dobijenih transendoskopskom ciljanom biopsijom i citološkim pregledom razmaza (primenom transendoskopskog brisa).
Lečenje je kompleksno: etiološko (uklanjanje etioloških činilaca koji su doveli do zapaljenjskogprocesa); dijetetsko (doktraje bolest, ishrana treba da bude bez iritativnih materija, začina i alkohola, pripremljena u kašastom obliku); medikamentno (primena lekova koji povećavaju pritisak u DES-u klometol, reglan, holinomimetici cisap, antacididi alfogel, gelusilac, a u slučaju jače izraženog zapaljenjskog procesaezofagitis H stepena, primenjuju se i antagonisti H^ receptorahistamina: gaUtidin, famotidin, kao i blokatori K-Na-ATP-aze na membrani parijetalnih ćelija omeprol caps).
2. Erozivni ezofagitis (Oesophagitis errosiva acuta) je najčešće jatrogene etiologije i nastaje kao posledica primene određenih lekova sa ulcerogenim delovanjem (kortikosteroidi, salicilati, antireumatici i dr.), a može nastati i kao posledica sepse i drugih akutnih infekcija, refluksnebolesti distalnog dela jednjaka i imošenja većih količina koncentrovanog alkohola.
Ezofagoskopijom se zapaža hiperemična i edematozna sluznica sa sitnim i plićim defektima, obično ovalnog oblika, dubine do laminae muscularis mucosae, prečnika 2-5 mm. Opisane makroskopske promene su najčešće lokalizovane u distalnom delu jednjaka. Katkada se uočava krvarenje (različitog stepena) u vidu hematemeza, kasnije i melene, ali se može javiti i ezofagealno povraćanje sveže krvi.
Kliničko ispoljavanje ovog oblika ezofagitisa je kao i kod akutnog kataralnog ezofagitisa, osim što su u ovom obliku češće prisutni ezofagealno povraćanje i manifestno krvarenje (hematemeza i melena). Prognoza bolesti po uklanjanju i lečenju etioloških činilaca je povoljna.
Lečenje. Primenjuju se antacidi, antagonisti H2 receptora histamina, metoklopramid, hohnornimetici i dr. Savetuje se ishrana bez iritativnih materija začina, alkohola, kao i duvana.
3. Gnojni ezofagitis (Oesophagitis acuta supurativa) obično nastaje kao posledicaprisustva stranog tela, dužeg prisustva nazogastrične tubaže, sepse i dr.
Kliničko ispoljavanje je kao i kod drugih akutnih zapaljenjskih bolesti u jednjaku, osim Što su simptomi izraženiji i prisutna je visoka febrilnost.
Lečenje zahteva energičnu primenu antibiotika, uz prethodno odstranjenje etiološkog činioca (otklanjanje stranog tela, uklanjanje nazogastrične sonde).
4. Korozivni ezofagitis (Oesophagitis corrosiva) je posledica mog (suicidogenog) ili slučajnog (akcidentalnog) unošenja -per os jakih baza (kaustične sode, amonijaka i dr.) ih jakih koncentrovanih kiselina (hlorovodonične, sulfurične, azotne, oksalne i dr.). Prostranost i dubina zapaljenjsko-nekrotičnih lezija zavisi od vrste, kohčine i koncentracije unetih kaustičnih sredstava. Jake baze, za razliku od jakih kiselina, oštećuju dublje slojeve zida transmuralne lezije.
Makroskopski (endoskopski) razlikuju se tri stadijuma korozivnog ezofagitisa:
I-sluznica jednjakaje hiperemična, edematozno-sukulentna, kongestivna sa površnom deskvamacijom epitela;
II sluznica, pored navedenog makroskopskog izgleda iz prvog stadijuma, potpuno je rastrojena, nekrotična, sa pretećom perforacijom i pojavom akutnog medijastinitisa. U ovom stadijumu, pored promena u jednjaku (u distalnom delu), zapaljenjsko-nekrotične promene se uočavaju i u predelu korena jezika, u oroi hipofarinksu kao i u želucu u antralnom delu (češće kod trovanja koncentrovanim kiselinama) i
m stadijum karakteriše pojava fibroze i stenoze na mestu pored napred opisanih zapaljenjsko-nekrotičnih promena (najčešće u distalnom delu jednjaka, prepiloričnom i piloričnom delu želuca).Klinička slika je obično dramatična. Prisutan je jak bol u vidu pečenja u ustima, ždrelu, iza i ispod grudne kosti, praćen otefžamm i bolnim gutanjem, sa povraćanjem sveže ili hematinizovane krvi i kliničkim znacima šoka.
Dijagnoza se postavlja autoanamnezom ili heteroanamnezom, prisutnim opekotinama na usnama i u usnoj duplji i orofarinksu, endoskopskim i radiološkim pregledom.
Ezofagoskopija se izvodi u opštoj anesteziji, veoma pažljivo, ili neposredno po nastanku trovanja (dok još nisu nastale transmuralne zapaljenjsko-nekrotične promene) ili kasnije (posle tri nedelje) radi otkrivanja eventualnih striktura u jednjaku. Kontraindikacije za ovu vrstu pregleda su: prostrane opekotine u ždrelu i jače izražena dispnoja; bolesnik u šoknom stanju i klinički znaci za perforaciju jednjaka.
Radiološka dijagnostika se takođe vrši u početnom periodu, kad još uvek nisu nastale dublje nekrotične promene u zidu jednjaka i posle tri nedelje od nastalog trovanja kada se mogu zapaziti prisutni spazmi, edem sluznice i strikture.
Lečenje. Prva pomoć se sastoji u davanju antidota, neposredno posle trovanja a radi neutralisanja kaustičnih sredstava, dok se ne ispolje svi znaci akutnog trovanja (lofolni i opšti). Dok postoji disfagija i odinofagija, primenjuje se parenteralni način ishrane. Odmah se primenjuju antibiotici, kortikosteroidi i analgetici u toku prve dve nedelje. Primena kortikosteroidne terapije, osim radi suzbijanja akutno nastalih zapaljenjsko-nekrotičnih promena, ima i povoljno delovanje u sprečavanju korozivnih stenoza u jednjaku. U III stadijumu kada su prisutne stenozirajuće promene u jednjaku, primenjuje se njihovo bužiranje (transendoskopska balon-dilatacija) i uvođenje endoproteze. Kod jače izraženih stenoza jednjaka ili pilorostenoze primenjuje se i operativno lečenje.