Vagina polno zrele žene je rezistentna prema infekciji jer je zašticena: kiselošču svog sadržaja, otpomim, pločasto-slojevitim epitelom i odsustvom žlezda u sluzokoži.
Vagina polno zrele žene je rezistentna prema infekciji jer je zašticena: kiselošču svog sadržaja, otpomim, pločasto-slojevitim epitelom i odsustvom žlezda u sluzokoži. Sluzokoža vagine pokrivena je višeslojnim pločastim epitelom koji u generativnoj fazi žene trpi ciklične promene pod uticajem ovarijalnih hormona. Pod dejstvom estrogena sazrevaju površinski slojevi sluzokože vagine i postaju bogati glikogenom. U lutealnoj fazi, pod dejstvom progesterona, dolazi do deskvamacije površnih celija epitela i do citolize deskvamisanih celija. Pri tome se iz celija oslobađa glikogen koji se pod dejstvom Lactobacilusa pretvara u mlečnu kiselinu. Zbog toga se reakcija vagine u fiziološkim uslovima stalno održava na pH 4,5-5. Pored mlečne kiseline, u vagini se mogu naci u tragovima i neke druge kiseline. Kiselost vagine sprečava rast patogenih mikroorganizama, pa time otklanja i mogucnost infekcije. U fiziološkim uslovima pretežni stanovnici vagine su bakterije iz grupe Lactobacilus (jedna od podgrupa su i Dederlajnovi bacili). Svi faktori koji smanjuju kiselost vagine stvaraju pogodne uslove za nastajanje vaginitisa i posledičnog belog pranja. Od njih najpre treba pomenuti menstruaciju, pri čemu se kiselost vaginalnog sadržaja neutrališe menstrualnom kivlju, čija je reakcija alkalna. Vaginalni sadržaj može biti neutralisan obilnom sekrecijom iz endocerviksa, čiji sadržaj takođe ima alkalnu reakciju. Do neutralizacije vaginalnog sekreta mogu dovesti i zapaljivi procesi endometrijuma, pri čemu se iz materične duplje u vaginu cedi alkalni sadržaj. Isto tako, osobe sa poremecenom funkcijom jajnika, osobito u smislu hipoestrogenemije, često pate od obilnije sekrecije iz vagine i raznih oblika vaginitisa, jer je i kod njih zbog niske koncentracije estrogena u krvi smanjen sadržaj glikogena u celijama vaginalne sluzokože, te se mlečna kiselina ne stvara u dovoljnoj meri da bi obezbedila neophodnu kiselost, a time i zaštitu od patogenih mikroorganizama i infekcije. Zbog toga se vaginitis pokatkad javlja zajedno sa ovarijalnom disfunkcijom koju prate poremecaji menstrualnog ciklusa (ohgomenoreja, hipomenoreja itd.). Odsustvom estrogena posle menopauze
i smanjenom samoodbranom vagine zbog atrofije vaginalne sluzokože i poremećene kiselosti sadržaja, objašnjava se i pojava senilnog kolpitisa.
Uzročnici kolpitisa mogu na razne načine dospeti u vaginu. Oni dolaze sa: spoljašnjih polnih organa, uretre, bešike ili čmara. Pri tome kod žena koje su rađale, važnu ulogu ima niska ožiljna međica, jer predstavlja nepotpunu barijeru uzročnicima infekcije, te ne sprečava njihov prodor u vaginu. Uzročnici infekcije, takođe dospevaju u vaginu nošeni obilnim sekretom iz inficiranog uterusa ili endocerviksa (Chlamydia trachomatis, Neisseria gonorrhoeae). U kliničkoj slici infekcije vagine ne učestvuju samo patogeni mikroorganizmi i njihova virulentnost, vec i otporna snaga organizma žene. Zbog toga pokatkad, kod opšteg slabljenja otpornosti i inače u vagini stalno prisutni mikroorganizmi mogu postati patogeni i izazvati vaginitis.
Nastajanje kolpitisa favorizuju sve nokse koje na neki način oštecuju sluzokožu vagine. Izvesna uloga u tome pripada i traumatskim faktorima, koji mogu biti: mehanički, termički i hemijski. Mehanička oštečenja prvenstveno izaziva prisustvo stranih tela u vagini: ortopedski prstenovi, kontraceptivni intravaginalni ili intrauterini ulošci. Takođe mehanička oštećenja mogu izazvati intravaginalni ulošci koje neke žene koriste pri menstruaciji. Pesari i ulošci dovode do oštećenja površnog epitela, ređe čak i do stvaranja ulceracija, koje se naknadno inficiraju. Sem direktnog oštećenja površnog ili dubljih slojeva epitela, pesari i ulošci sprečavaju normalno oticanje sekreta, što takođe pogoduje razvoju saprofitnih i patogenih bakterija
i dovodi do vaginitisa. Kod dece i umno zaostalih ženskih osoba, u veoma retkim slučajevima kolpitis se može javiti i kao posledica povreda stranim telom, često ostavljenim u vagini. Do sličnih promena može doći i kod masturbacije.
Najčešći uzročnici specifičnih zapaljenja vagine su: Trihomonas vaginalis, Candida albikans, a kod devojčica, ređe i kod starijih, uzročnik može biti i gonokok. Višeslojan pločasti epitel sluzokože vagine odraslih prilično je otporan prema gonokoku, te je gonoroični kolpitis kod polno zrelih žena izuzetno redak. Važnost gonoreje opala je i zbog velike osetljivosti gonokoka na većinu danas poznatih antibiotika. No, i pored toga, infekcija polnih organa žene izazvana gonokokama nije tako retka. (Gonoroični vulvovaginitis opisan je u poglavlju infekcije spoljašnjih polnih organa.)
Jedan od čestih predisponirajućih faktora u pojavi gljivičnih kolpitisa u velikom broju slučajeva je šećerna bolest. Kod ovog oboIjenja visoka koncentracija šećera u izlučenoj mokraći služi kao odlična podloga za razvoj
Candide albikans, te je i kolpitis u takvim slučajevima čest.
Uzročnici kolpitisa identifikuju se pregledom vaginalnog sekreta.Sekret se uzima sterilnim komadićem vate na sterilnom štapiću, obično sa zađnjeg svoda vagine. Od dobijenog sekreta može se načiniti nativan preparat koji se, odmah po uzimanju, pregleda pod mikroskopom. Na takvom preparatu mogu se otkriti živahni primerci Trihomonas vaginalisa i eventualno spermatozoidi. Češće se, međutim, prave i pregledaju obojeni preparati. Od uzetog sekreta na dvema sterilnim pločicama naprave se razmazi koji se fiksiraju i od kojih se jedan boji po Gramu, a drugi po Gimzi. Pregledom dobijenih preparata ustanovljava se prisutna vaginalna flora i po potrebi preduzima odgovarajuća terapija.
Svi nalazi vaginalnih razmaza na osnovu prisutne vaginalne flore prema Jiračeku grupišu se u šest stepena čistoće.
U prvom stepenu čistoće na pločici se mikroskopskim pregledom nailazi samo na Dederlajnove bacile, sa retkim deskvamisanim epitelnim ćelijama.
U drugom stepenu čistoće, pored Dederlajnovih bacila mogu se naći vrlo retki Mengešovi štapići, retke epitelijalne deskvamisane ćelije i po koji polimorfonuklearan leukocit.
Prvi i drugi stepen čistoće smatraju se normalnom florom vagine i ne zahtevaju nikakvo lečenje.
U trećem stepenu čistoće, pored većeg broja deskvamisanih epitelnih ćelija, nađu se mnogobrojne streptoi stafilokoke, koli bacili, različiti vibrioni, leptotriks i mnogobrojni polimorfonuklearni leukociti. Ovde se već radi o gnojnoj sekreciji, a kolpitis je izazvan banalnim uzročnicima infekcije. Sekret je obilan, beličastožute boje, ističe izvan introitusa vagine i prlja rublje bolesnice.
Kod četvrtog stepena čistoće na preparatu se nađu gram negativne intracelularne diplokoke, sa obiljem polimorfonuldeamih leukocita, deskvamisanim epitelnim ćelijama i mešovitom banalnom florom. Ovde je sekrecija izrazito gnojna i radi se o specifičnom obliku zapaljenja, gonokoknoj infekciji grlića materice i njenih gornjih puteva. Sekret je žutozelene boje i obilan.
Peti stepen čistoce karakteriše prisustvo parazita Trihomonas vaginalisa. Pored njega, u vaginalnom sekretu nađu se kao pratioci i drugi uzročnici banalne infekcije. Sekret je obilan, zelenožut, ponekad penušav i zaudara. Vec golim okom pregledan pokazuje karakteristike prisustva gnojnih elemenata. Pod mikroskopom u njemu se vidi prisustvo uzročnika zapaljenja, mnogobrojnih polimorfonuklearnih leukocita i deskvamisanih epitelnih celija.
U šestom stepenu čistoće, pored banalnih uzročnika infekcije, nađu se gljivice iz roda Candida albicans. Sekret je manje obilan, a na crvenoj, inflamisanoj sluzokoži vagine vide se rasejane beličaste skramice.
Ova podela je zastarela i napuštena.