Crveni vetar je akutno streptokokno nekoatagiozno zapaljenje kože, koje je jasno ograničeno i brzo se širi. Crveni vetar je čest u našoj zemlji. Uglavnom oboljevaju starije osobe. Danas je smrtnost vrlo mala, zahvaljujući efikasnosti kauzalne terapije.
Crveni vetar je akutno streptokokno nekoatagiozno zapaljenje kože, koje je jasno ograničeno i brzo se širi. Crveni vetar je čest u našoj zemlji. Uglavnom oboljevaju starije osobe. Danas je smrtnost vrlo mala, zahvaljujući efikasnosti kauzalne terapije. Crveni vetar je poznat iz prastarih vremena ali ga je tek Hipokrat izdvojio od drugih sličnih oboljenja.
Etiologija
Erizipel izaziva hemolitički streptokok iz grupe A (po Lancefieldovoj). Pored erizipela, iste bakterije mogu da izazovu i druge zapaljenjske procese: angine, furunkule, flegmone i panaricijume. Sva ova oboljenja mogu da posluže kao izvor erizipelne infekcije. Streptokok je ubikvitaran, te se može naći i na koži i sluznici čoveka. Zato ove bakterije lako mogu da prodru kroz mikro- povrede i da izazovu erizipel lezija kože ili sluznice i senzibilisanost osobe na streptokok.
Streptokok prodire u kožu kroz vrlo male povrede koje nastaju posle ogrebotine, rane na koži usled verikoziteta i pratećeg ekcema. Iz pomenutih ulaznih mesta streptokok prodire u limfne sudove i kapilare gde se brzo razamnožava, izazivaiući zapaljenski proces sa propustljivošću kapilara i izlivom seruma u tkivo kože. Tako se u okolini same primarne lezije kože ili sluznice pojavljuju crvenilo, ekcem i infiltracija leukocitima.
Epidemiologija
Erizipel se javlja sporadično i to u svim uzrastima, počevši od novorodenčeta, pa do duboke starosti. Najčešće oboljevaju starija lica zbog čestih mikro- i makropovreda na nozdrvama, zatim varikoziteta i ekcema na potkolenicama. Erizipel se ranije često javljao na hirurškim odeljenjima, sve dok nije zaveden rad u aseptičkim uslovima.
Oboljenje nije kontagiozno, te stoga izolacija bolesnika nije nužna.
Patogeneza
Erizipel je lokalno oboljenje kože. U patogenezi oboljenja glavnu ulogu igraju tri činioca: prisustvo streptokoka, centrifugalno brzo širi u svim pravcima zbog progredijentne infiltracije okolnog derma. Pri tom nastaje jasna crvena i bedemasta ivica, koja označava granicu između obolele i zdrave kože početno crvenilo se vrlo brzo širi od ulaznih vrata infekcije ka periferiji, zbog čega se ovo oboljenje u narodu zove „crveni vetar“.
Edem i eksudacija u koži mogu biti toliko izraženi da dolazi do razdvajanja slojeva epiderma i obrazovanja mehurova na samoj erizipelnoj ploči. Tada se govori o „buloznom erizipelu“.
Klinička slika
Erizipel se javlja na licu u preko 85% obolelih, jer su mikrolezije najčešće na sluznici nozdrva usled rinitisa, kopkanja nosa i seckanja dlačica. Prisutni streptokoki lako ulaze kroz ove lezije, a zatim prodiru u bogatu limfnu mrežu nozdrva. Zato se prvenstveno opisuje erizipel lica kao klasična lokalizacija ovog oboljenja.
Inkubacija. Kratkotrajna je i obično iznosi 1-3 dana.
Početak bolesti. Erizipel počinje naglo,sa svim znacima infektivnog sindroma: skok temperature od 38 do 40°C, zima, drhtavica, glavobolja i malaksalost. Kod starijih osoba je moguće gađenje, pa i povraćanje. Lokalni znaci se javljaju tek posle 12-24 časa. Prvo nastane ružičasta papula na vrhu nosa, koja se naglo proširuje. Već sutradan su izraženi svi lokalni znaci erizipela nosa. U toku sledeća 1-4 dana bolesti erizipelno crvenilo i otok dostižu najveće razmere. Tada je zah- vaćena koža nosa i obraza. Često su otečeni i očni kapci, pa su oči zatvorene. Donju granicu otoka čine nazolabijalne obrazde, te je brada uvek poštedena. Tako klasičan erizipel lica podseća na leptira sa rasirenim krilima.
U ređim slučajevima otok se dalje širi prema čelu i kosmatom delu glave. Inače, regionalne limfne žlezde su neznato uvećane i osetljive.
Promene na koži u toku svežeg erizipela su vrlo uočljive i karakteristične za ovo oboljenje, sa svim znacima akutnog zapal- jenja: rubor, calor, dolor i tumor. Zapaljenje kože kod erizipela ima svoje osobitosti. Naime, otok je jarko crvene boje, sjajan, bolan, a pri dodiru topao i elastičan. Zbog infiltracije derma, koia je napeta, te se na njoj ne mogu praviti nabori, niti uočiti crtež kože. Otok se brzo širi. Ivica mu je bedemasta, jer su na njoj najjače izraženi svi elementi akutnog zapaljenja kože.
Na opisanoj „erizipelnoj ploči“ mogu da se jave vezikule, pa i poveće bule. One prskaju spontano, pri čemu se izliva serozna tečnost.
Otok kod erizipela prestaje da se širi 4-7. dana bolesti. U isto vreme se stišavaju i opšti znaci infekcije. Promene na koži se povlače istim redom kako su i nastajale. Tako crvenilo bledi od centra ka ivicama, istovremeno splašnjava otok a time i bol i zategnutost kože. Tada nastaje brašnjavo perutanje kože, koja ubrzo postaje elastična i meka. Kod nelečenog erizipela ovo povlačenje obično traje 15-25 dana.
Antibioterapija je znatno skratila evoluciju bolesti i ublažila njenu simptomatologiju, te erizipel uglavnom traje 10-15 dana.
Pored erizipela lica, opisuju se i sledeći klinički oblici:
1. Erizipel potkolenice.
Javlja se kod starijih osoba sa varikozitetima noge zbog čega su se razvili ekcemi i trofičke promene kože. Na ovakvoj koži klasični elementi erizipela su izmenjeni. Otok na potkolenici može biti više testast nego elastičan, a ivice ne moraju biti bedemaste. Erizipel potkolenice se često ponavlja, jer se pacijent češe zbog ekcema, što omogućava naknadne povrede i infekciju a samim tim i senzibilizaciju kože
2. Erizipel novorodenćeta.
Ulazno mesto infekcije je uglavnom pupčani patrljak, a ređe mikropovrede na koži. Danas je ovo oboljenje vrlo retko, jer se porodaj obavlja u boljim higijenskim uslovima. Inače, erizipel novorodenčeta je veoma težak, te se smrtnost kreće oko 40%.
3. Erizipel starih osoba.
Može da bude vrlo težak . Često se javljaju i značajne lokalne promene koje mogu biti praćene velikim bulama i hemoragičnim eksudatom. Pre antibiotika prognoza erizipela starijih osoba bila je vrlo ozbiljna, pa i smrtonosna.
4. Erizipel hroničnih bolesnika.
Ovo oboljenje može da bude veoma teško u dijabetičara, alkoholičara i bolesnika sa hroničnim oboljenjima jetre ili bubrega. Obično se tada pogoršava osnovna bolest, te je moguć i smrtni ishod.
Komplikacije
Komplikacije erizipela su retke ako je posredi prethodna zdrava i na vreme lečena osoba.
a) Retrobulbarna flegmona. Zapaljenjski proces se širi per continuitatem i može da dovede do enukleacije očne jabučice. U daljem toku moguć je razvoj meningitisa ili sepse. Ova komplikacija je vrlo retka.
b) Meningitis i sepsa. Mogu se razviti i kod erizipela lokalizovanog na drugim mestima ako streptokok prodre u krvotok.
c) Akutni artritis i nefritis. Vrlo su retki kod lečenih slučajeva erizipela.
Dijagnoza
Dijagnoza erizipela se postavlja na osnovu lokalnog nalaza jasno ograničenog zapaljenja kože, koje se brzo širi.
Streptokok se nalazi u limfnim i krvnim kapilarima, te je nepristupačan za bakteriološku potvrdu erizipela. Antistreptolizinski titar je povećan, kao i nivo fibrinogena u krvi, što se izuzetno retko koristi u dijagnostici erizipela. U krvnoj slici je izražena leukocitoza sa polinukleozom, kao u slučaju svakog zapaljenja izazvanog piogenim bakterijama.
Diferencijalna dijagnoza
Mada je lokalni nalaz erizipela veoma karakterističan, nekad se mora pomisliti na mogućnost sledećih oboljenja:
1. Dermatitisi svih etiologija. Mogu biti toksički, alergijski i hemijski. Obično traju dugo i nisu praćeni opštim simptomima infekcije.
2. Herpes zoster. Ako je lokalizovan na licu, može da liči na vezikulozni oblik erizipela. Ali ove promene nikada ne prelaze središnju liniju lica.
3. Lupus erythematodes. Lokalne promene na licu su u vidu leptira, te podsećaju na erizipel, ali one traju godinama.
4. Erythema solare. Može da liči na blagi erizipel, ali smo na prvi pogled. Važan je anamnestički podatak o sunčanju.
5. Dacriocystitis. Obično je jednostran. izraženi su otok kapka, crvenilo i bol. Ne postoji bedemasta ivica, a na pritisak suzne žlezde pojavljuje se kap gnoja.
6. Furunkul nosa. U početku bolest liči na početne promene erizipela, ali u ovom slučaju promene nemaju tendenciju daljeg širenja.
7. Flegmona i apscesi. Uglavnom nastaju na trupu ili ekstremitetima. Razlikuju se od erizipela po tome što su lokalni znaci zapaljenja (crvenilo, bolnost, otok) najviše izraženi u centru, jer je posredi proces u potkožnom tkivu. Zato je otok testast (a ne elastičan) i nema bedemastu ivicu. Međutim, ako streptokok istovremeno prodire i u limfne sudove kože, znaci erizipela i duboke flegmone mogu biti istovremeno izraženi.
Prognoza
Prognoza zavisi od godina života bolesnika, ranijih (ili postojećih) oboljenja i blagovremene terapije. Danas je po pravilu dobra.
Imunitet
Preležani erizipel ne ostavlja imunitet. Naprotiv, pacijent stiče predispoziciju, te se može desiti da u toku života oboli od erizipela 5-10 puta.
Lečenje
Izolacija bolesnika nije nužna, te se može lečiti u zajedničkoj sobi svoje kuće ili bolnice. Međutim, treba izdvojiti pribor za lo- kalnu terapiju, kao i pribor za jelo i ličnu higijenu. Bolesnik mora ostati u postelji još 2-3 dana posle pada temperature.
Kauzalna terapija.
Predstavlja stub u lečenju ove bolesti i bitno je uticala na njen tok i prognozu. Najčešće se primenjuju penicilin ili eritromicin. Obično je dovoljna dnevna doza od 800 do 1 600 000 jed. kombinacije prokain-benzilpenicilin (Jugocilin). Lečenje treba produžiti još 2-3 dana nakon povlačenja lokalnih promena, a kod recidivatnih slučajeva i do 7 dana. U terapiji lakših slučajeva erizipela mogu se primeniti peroralni preparati penicilin. Eritromicin se daje osobama osetljvim na penicilin.
Lokalna terapija.
To je u stvari simptomatska terapija zapaljenja kože. Primenjuju se oblozi, koji se menjaju više puta dnevno. Preporučuje se i upotreba neke neutralne masti jer ona smanjuje osećaj zategnutosti i bola kože.