Ne baš tako davno, otišao sam na date sa jednom devojkom sa ružom i bombonjerom u rukama. Kada sam kupovao bombonjeru, prodavačica me pitala šta sam uradio loše pa se izvinjavam, a u cvećari riba mi kaže da se kupuju dve a ne jedna kada se daje 40 dana. Da bi vrhunac bio da, kada sam se našao sa tom devojkom, ona kaže da nisam normalan i da zato što ona voli ruže ja nju proganjam.
Čekaj malo, koja devojka ne voli ruže i čokoladu, još sa rumom. Naravno, devojka se okrenula i otišča bez da je rekla makar ,,ćao”, i mene ostavila na trgu da stojim kao budala i meta za ismejavanje. Da ne pominjem da je bilo devet uveče, i da je trg bio krcat poput 26-ice. Ajde, preživim ja to, i gde ću drugde, nego u kafanu kod drugara. E ovde su stvari već počele da se lome. Toliku dozu ismevanja i poniženja nisam video na tvu a kamoli doživeo. Pa Amerikanci u Vijetnamu su bolje prošli od mene. I sad svako normalan bi se zapitao u čemu je problem? Da li sam ja problem ili nešto drugo? Odgovor je koliko jednostavan toliko i komplikovan. Nova su vremena. Doslo je dotle da usled medijske propagande ideli su nestali zajedno sa zadnjim računom za struju.
Ono što je nekada smatrano za osobine idealnog muškarca sada je smatrano za osobina slabića. Pa zar je greh voleti i zeleti da neko nas voli? Niko ne kaže da ja svoju devojku ne mogu i dalje da štitim i čuvam od mračne prirode Belog grada ove države. Niko ne kaže da sam ja manje sposoban da svojoj devojci pružim sve ako tražim samo malo.
Naravno, postoji šmek kada se reči ,,volim te” retko kad govore. Ali došlo je do te mere da je ljubav danas materijalna stvar koju možete da kupite pod uslovom da u sakou imate VISA Black Edition, ključeve Mercedesa, makar taj Mercedes bio B klasa. Nekada se smatralo da je iskrenost, poštovanje i ljubav ono što gradi vezu. To je svaki čovek posedovao duboko u sebi i nije hteo da dozvoli da se to menja.
Ali, sve što poleti mora da padne. Ako smo nekada bili savršeni, idealni, onda smo sad dno dna. Retko kad sam mogao da vidim na ulicama Dorćola srecan par kako se šetaju i drže za ruke, a svaki dan provedem minimum dva sata u šetnji. Ne mogu da se setim kada sam zadnji put cuo kako neko od mojih drugara priča kako je njegova devojka najbolja na svetu. Kao da više nije cilj da budemo srećni. I sve to usled brzog života. Nije moguće da živimo u skladu sa svetskim standardima a da ne prinesemo žrtve.
Ustaj u 7, budi bolji od svih, sabotiraj, ubij ako možes. To su standardi. Ja to ne mogu. Ja ne mogu da žrtvujem deo sebe zarad nečije nesreće.
Ja, koji za sebe mogu da kažem da sam romantik, pripadnik stare garde, ne mogu da verujem u šta su se ljudi pretvorili. Došlo je do te mere da je su ljudi poslovni svet uveli čak i u privatni.
,,Pa sve mora da bude po PS-u”. Pa kakva je to ljubav onda? Danas, nije moguće da upoznate nove ljude koji bi vas prihvatili ako im ništa ne ponudite u startu.
Nema više poštovanja. Nema više ljubavi među ljudima. Nema emocija.
Ja sam samo običan pešak u ovoj igri šaha koju igramo sa životom, gde nam od jednog poteza sve u životu zavisi, a mi smo upravo dali našu kraljicu bez potrebe.
ŠAH…
Ljubavi, uzvrati i pobedi…