Nova studija pokazuje da preskakanje obroka može da poremeti metabolizam i tako dovede do gomilanja viška sala oko stomaka i znakova predijabetesa.
Nova studija pokazuje da preskakanje obroka može da poremeti metabolizam i tako dovede do gomilanja viška sala oko stomaka i znakova predijabetesa.
U članku objavljenom u časopisu The Journal of Nutritional Biochemistry, istraživači, od kojih su neki sa Državnog univerziteta u Ohaju u Kolumbu, opisuju kako su uporedili miševe kojima je bilo dozvoljeno da jedu hranu tokom celog dana sa miševima koji su jeli jednom dnevno a preostalo vreme gladovali.
Ustanovili su da su miševi koji su jeli jednom dnevno a preostalo vreme gladovali razvili otpornost na insulin u jetri – što je pokazatelj predijabetesa – i dobili više sala na stomaku.
Kada jetra postane manje osetljiva na insulin, ona nastavlja da proizvodi glukozu kada to nije potrebno, tako da na kraju u krvi ima previše šećera i taj višak se skladišti kao salo.
Za potrebe ovog eksperimenta, istraživači su podstakli proždljivost kod miševa. Imali su dve grupe miševa: kontrolnu i interventnu. Mišvima u kontrolnoj grupi je hrana davana jednom dnevno a oni su je girckali tokom celog dana.
Interventnoj grupi je prvo smanjen unos kalorija. Tokom tri dana im je dnevna porcija hrane imala duplo manje kalorija od one koje je davana kontrolnoj grupi. To je izazvalo proždrljivost – ovi miševi bi pojeli svu hranu odjednom i potom gladovali.
Zatim je, tokom naredna tri dana, interventnoj grupi (koja je postala proždrljiva) davano sve više kalorija sve dok njihove porcije niu dostigle istu kalorijsku vrednost kako kod kontrolne grupe. Međutim, ovi miševi su nastavili sa proždiranjem hrane odjednom i potom gladovanjem – nisu počeli da grickaju hranu po ceo dan kao kontrolna grupa. Svu hranu bi pojeli u roku od četiri sata a zatim su 20 sati gladovali.
Proždrljivi miševi su imali istu telednu težinu ali više sala na stomaku od miševa koji su grickali hranu tokom celog dana
Tokom trajanja eksperimenta, istraživači su pratili različite metaboličke pokazatelje kod miševa.
Ustanovili su da je u početku, kada je broj kalorija bio smanjen, interventna grupa izgubila na telesnoj težini u poređenju sa kontrolnom. Kako se povećavao broj kalorija u njihovoj ishrani, tako su se oni vratili na istu težinu kao miševi u kontrolnoj grupi.
Ali na središnjem delu tela – tamo gde je kod ljudi salo na stomaku – do kraja eksperimenta su proždrljivi miševi nagomilali više stomačnog sala.
Višak sala na stomaku se povezuje sa otpornošću na insulin i većim rizikom od dijabetesa tipa 2 i srčanih bolesti.
Jedna od glavnih autorki studije, Marta Beluri (Martha Belury), profesorka nutricionizma na Univerzitetu u Ohaju, kaže da ovi rezultati potvrđuju stav da više manjih obroka u toku dana može da pomogne u mršavljenju, iako to ne mora da bude praktično za svakoga. Međutim, ona isto tako ističe i sledeće:
,,Naravno da nećete preskakati obroke da biste sačuvali kalorije jer bi to u vašem organizmu dovelo do većih razlika u nivou insulina i glukoze, što može da izazove višak sala, a ne njegovu eliminaciju.’’
Ona kaže da su se na kraju eksperimenta miševi iz interventne grupe praktično prežderavali i potom gladovali. ,,Ljudi to ne rade u periodu od 24 sata, ali neki imaju samo jedan veliki obrok dnevno’’, ističe ona.
Prežderavanje i gladovanje takođe dovode do predijabetesa
Istraživači su izvršili poređenje metaboličkih parametara između interventne i kontrolne grupe miševa. Kada su se miševi iz interventne grupe prežderavali a zatim gladovali, kod njih je došlo do veće pojave upalnih procesa.
Uz to je uočena i veća aktivnost gena koji podstiču skladištenje molekula masti i rast masnih ćelija – naročito u stomaku. Istraživači ove promene pripisuju naglim skokovima i padovima nivoa insulina.
Istraživači su takođe ispitali šta se dešava sa jetrom. Kada nivo insulina opadne – na primer, kada spavamo – jetra pumpa glukozu u krv da bi se nahranio mozak. Kada jedemo, pankreas izvlači insulin da bi glukozu preselio iz krvi u ćelije kojima je potrebna zbog energije. Ovaj porast insulina daje instrukcije jetri da prestane da pumpa glukozu.
Istraživači su ustanovili da glukoza ostaje u krvi kod miševa u interventnoj grupi – što navodi na zaključak da jetra ne dobija insulinsku poruku da prestane da stvara glukozu. Prof. Beluri objašnjava kako je to povezano sa dijabetesom:
,,U uslovima kada insulin ne stimuliše jetru, povećan nivo glukoze iz jetre znači da jetra ne reaguje na signale koji joj govore da prestane sa stvaranjem glukoze. Ovi miševi još uvek nemaju dijabetes tipa 2 ali više ne reaguju na insulin, a stanje otpornosti na insulin se naziva predijabetes.’’
Otpornost na insulin takođe može da bude razlog zašto su miševi iz interventne grupe dobili dodatno salo oko stomaka – poznato kao belo adipozno tkivo – koje skladišti energiju. Iako su imali istu telesnu težinu kao miševi iz kontrolne grupe, imali su više adipoznog tkiva.
,,Ako ispumpavate više šećera u krv, adipoza skladišti tu glukozu. Tako nastaju masne ćelije – ali ne one koje biste želeli da imate. Naš cilj je da smanjimo te ćelije kako bismo umanjili masno tkivo’’, dodaje prof. Beluri.
Izvor: http://www.medicalnewstoday.com/