Sakupljanje gnoja u ograničenu gnojnu kolekciju u Duglasovom prostoru naziva se apsces Duglasovog prostora. On se najčešće stvara posle pelveoperitonitisa, zatim kod gnojne kolikvacije zapaljenjskog infiltrata zadnjih parametrija tokom parametritisa koji se ne povlači i pored konzervativnog lečenja, već se gnoj kroz peritoneum probija u Duglasov prostor.
Sakupljanje gnoja u ograničenu gnojnu kolekciju u Duglasovom prostoru naziva se apsces Duglasovog prostora. On se najčešće stvara posle pelveoperitonitisa, zatim kod gnojne kolikvacije zapaljenjskog infiltrata zadnjih parametrija tokom parametritisa koji se ne povlači i pored konzervativnog lečenja, već se gnoj kroz peritoneum probija u Duglasov prostor. Apsces Duglasovog prostora se dalje može javiti i kod prskanja piosalpinksa ili pioovarijuma i kod zagnojavanja retrouterine hematokele kod nedijagnostikovane tubarne trudnoće.
Simptomatologija. Apsces Duglasovog prostora u prvoj fazi bolesti, u periodu svog formiranja, praćen je visokom temperaturom, jezom i drhtavicom, bolovima u donjem delu trbuha i krstima, opstipacijom, malaksalošću i opštom slabošću. Puls je ubrzan i odgovara povišenoj temperaturi. Opšte stanje bolesnice je poremećeno. Već na prvi pogled vidi se da se radi o ozbiljnom oboljenju. Uskoro zatim, po isteku akutne faze bolesti, kada je apsces već primiren, simptomi bolesti se smiruju. Temperatura je niža, puls se usporava i približava normalnim vrednostima, a bolesnica bolje izgleda.
Dijagnoza. Pri pregledu, iza materice u Duglasovom prostoru nailazi se na ograničenu skupinu srednje čvrste ili pastozne konzistencije koja na palpaciju može da fluktuira. Zadnji svod vagine na dodir je osetljiv i u početku izravnat, a kasnije se sve više spušta i ispupčava. Obično se po sredini zadnjeg svoda ima utisak najjače ispoljene kolikvacije. Grlic materice, a i materica u celini, podignuti su naviše i potisnuti prema simfizi ograničenom gnojnom skupinom u Duglasovom prostoru. Bolesnica oseća pritisak na predeo debelog creva i može da ima česte sluzave tečne stolice sa tenezmima. Ukoliko se u ovom stanju ne interveniše, manje kolekcije gnoja mogu se vremenom spontano resorbovati, a kod većih se to ne dešava, već dolazi do spontanog probijanja gnoja u okolne šuplje organe i do pražnjenja apscesa. Gnoj se.najčešće probija u rektum, ređe u vaginu ili u mokraćnu bešiku. Ali, na to ne treba čekati. Čim se jave znaci kolikvacije sadržaja u Duglasovom prostoru, treba intervenisati.
Terapija. Terapija podrazumeva odstranjenje gnoja iz šupljine apscesa (Ubi pus ibi evacuo gde je gnoj treba ga isprazniti). To se može učiniti punkcijama uz lokalno davanje rastvora antibiotika u ispražnjenu šupljinu apscesa ili, pak, kolpotomijom.
Dobijen materijal iz Duglasovog prostora treba uputiti na bakteriološki pregled i dalju terapiju sprovoditi onim antibioticima na koje je izolovan uzročnik najosetljiviji. Ukoliko se terapija sprovodi punktiranjem, punkcije treba često ponavljati. Umesto ponovljenih punkcija može se izvršiti kolpotomija, tj. prosecanje zadnjeg svoda vagine i drenaža Duglasovog prostora gumenim drenom. Dren se zadrži izvesno vreme i kroz njega se vrše svakodnevna ispiranja ispražnjene šupljine apscesa. U diferencijalnoj dijagnostici apscesa Duglasovog prostora treba najpre misliti na retrouterinu hematokelu kod vanmaterične trudnoće. Visoka temperatura, veoma ubrzana sedimentacija eritrocita i vrlo visoka leukocitoza sa nedavnim intrauterinim intervencijama u anamnezi ukazuju na apsces Duglasovog prostora. Punkcija, koja je indikovana kod oba oboljenja, daje definitivnu dijagnozu. Treba voditi računa da se sa Duglasovim apscesom ne zamene adneksni tumori spušteni u Duglasov prostor. U tom slučaju široko otvaranje i drenaža takvih tumora je kontraindikovana, jer može dovesti do stvaranja fistule.
Punkcija Duglasovog prostora se vrši najčešće kod vanmaterične trudnoće, apscesa Duglasovog prostora, zagnojenog pelveoperitonitisa ili parametritisa. Bolesnica i lekar se pripreme kao i za druge ginekološke intervencije, uz strogo poštovanje principa asepse i antisepse. Na pokretan stočić prekriven sterilnim kompresama, pored sterilnih tupfera, stave se pinceta, prednji i zadnji ekarter, zupčasta klešta, dugačka igla za punkciju i prazan špric.
Ukoliko se predviđa i eventualna kolpotomija, stavlja se i instrument u obliku koplja i gumeni dren sa završetkom u obliku slova T. Ekarterima se rašire zidovi vagine, pa se zupčastim kleštima hvata po sredini zadnja usna grlića materice i lako povlači nagore i unapred. Iglom učvršćenom na špricu ulazi se tačno po sredini zadnjeg svoda vagine u Duglasov prostor, otprilike na 1 cm od spoljašnjeg ušća grlića, odnosno na samom mestu gde se sluzokoža vagine odvaja od grlića. Ubod iglom vrši se naglo, u jednom potezu. Čim je vrh igle dospeo u Duglasov prostor, povlači se klip šprica unazad i u špricu se stvara negativan pritisak. Istovremeno, povlači se i vrh igle napolje, sve do mesta na
kom se naiđe na sadržaj. Ukoliko se radi o tečnom sadržaju, on kroz iglu pokulja u špric. Po evakuaciji sadržaja igla se ne izvlači pre nego što se kroz nju u Duglasov prostor ne ubrizga rastvor nekog od antibiotika. Ako treba da se uradi i kolpotomija, instrumentom u obliku koplja proseca se zadnji svod vagine tačno po sredini, duž igle kojom je prethodno izvršena punkcija i koju ne treba vaditi dok se ne uradi i kolpotomija. Pošto se otvori Duglasov prostor, u njega se uvuče vrh dugačkog krivog peana, te se otvor njime proširi. Posle toga se uvlači kraj gumenog drena u obliku slova T, a drugi kraj drena ostaje izvan vagine.