Zapaljenje grlića je oboljenje koje se znatno češće javlja kod žena koje su rađale nego kod nerotkinja. Ovo oboljenje podrazumeva infekciju endocervikalne sluzokože i žlezda koje se u njoj nalaze.
Zapaljenje grlića je oboljenje koje se znatno češće javlja kod žena koje su rađale nego kod nerotkinja. Ovo oboljenje podrazumeva infekciju endocervikalne sluzokože i žlezda koje se u njoj nalaze. Predisponirajući faktori su porođajne povrede i rascepi na grliću, kao i oštećenja sluzokože endocerviksa pri instrumentalnim dijagnostičkim ili terapijskim manipulacijama. Pri tome se najčešće misli na instrumentalnu forsiranu dilataciju cervikalnog kanala upotrebom laminarija, metalnih dilatatora ili tamponade cervikalnog kanala. Najčešći uzročnici cemcitisa su: Streptoccocus, Staphiloccocus, Escerihia coli, Neisseria gonorrhoeae, Gardnerela vaginalis, Chlamydia trachomatis, Trihomonas vaginalis, kao i virusi: Citomegalovirus, Herpes virus genitalis i Papiloma virus. Patogeni mikroorganizmi dospevaju iz spoljašnje sredine preko nedovoljno sterilnih instrumenata i nečistih predmeta, prvenstveno različitih kontraceptivnih i ortopedskih pesara, intravaginalnih uložaka ili tam.pona. Isto tako, već postojeće saprofitne bakterije u vagini i grliću pod izvesnim uslovima postaju patogene, koriste se smanjenom otpornošću organizma i izazivaju infekciju. Na taj način stvara se žarište u organizmu žene koje nelečeno ili nedovoljno lečeno predstavlja stalni izvor infekcije unutrašnjih polnih organa. Za razliku od uzročnika banalne infekcije, gonokok, Chlamydia trachomatis, herpes virus genitalis i humani papiloma virus se uglavnom prenose polnim opštenjem. Kako je sluzokoža vagine polno zrele žene otporna na gonokoknu infekciju, gonokok se usađuje oko spoljašnjeg ušća uretre i na endocerviksu. On prodire u dubinu žlezda cervikalnog kanala, oštećuje epitel i dovodi do pojačanog lučenja pretežno gnojnog žutozelenog sekreta.
Bez obzir’a na izazivače infekcije, simptomatologija bolesti i promene na grliću su veoma slične. Kod akutnog cervicitisa grlić je nabubreo, edematozan, svetlocrvene površine, sa pojačanom sluzavo-gnojnom sekrecijom iz spoljašnjeg ušća materice. Grlić je na dodir mekši i osetljiv.
Simptomatologija. Bolesnice se žale na osećaj lakog bola u krstima i teškoće koje im pričinjava obilna sekrecija.
Dijagnoza se postavlja ginekološkim pregledom, kolposkopijom i uzimanjem brisa iz cervikalnog kanala.
Pod ekarterima se vidi pored već opisanog nalaza crvenilo oko spoljašnjeg ušća materice (eritroplakija) sa obilnom sekrecijom čiji izgled zavisi od izazivača infekcije. Pri palpaciji grlić je osetljiv i nabubreo.
Terapija. Lečenje akutnog cervicitisa sprovodi se parenteralnim i lokalnim davanjem antibiotika ili sulfonamidskih preparata. Potrebno je uzeti bris cervikalnog sekreta, izolovati izazivače bolesti i odrediti njihovu osetljivost na određene antibiotike ili sulfonamide (antibiogram). Lokalna aplikacija antibiotika ili sulfonamida može se vršiti u vidu vaginalnih globula. Treba naglasiti da cervicitis, naročito dok je u akutnoj fazi, pa i kasnije, predstavlja stalnu opasnost za unutrašnje polne organe žene i organe male karlice na koje se može preneti infekcija.
Iz akutne faze, ako se lečenje ne sprovodi kako valja, tj. ako se pre vremena prekine, nastaju recidivi i bolest može preći u subakutni ili u hronični stadijum. Ali do hroničnog cervicitisa može doći i bez manifestne akutne faze. U takvim slučajevima najčešće se radi o iznenadnoj pojačanoj virulenciji u vagini i grliću već prisutnih mikroorganizama. Predispoziciju za to čine stare laceracije usled ranijih porođaja ili pobačaja i ektropion sluzokože endocerviksa. Kod hroničnog cervicitisa edem grlića je znatno manji, sekrecija je takođe smanjena, sekret je tečniji, žućkastobeličast. Bolesnica ne oseća bolove. Oko spoljašnjeg ušća grlića često se zapaža eritroplakija svetlocrvene boje. Kao i akutni, osim streptoi stafilokoka, hronični cervicitis može biti izazvan i drugim uzročnicima, u prvom redu gonokokom. Do ovog patološkog stanja mogu dovesti i. E. coli, Gardnerela vaginalis, Chlamydia trachomatis, Trihomonas vaginalis, Candida albicans, kao i virusi citomegalovirus, papiloma virus, herpes virus genitalis i dr.
Herpes virus genitalis izaziva promene na pločasto-slojevitom epitelu egzocerviksa, a Clamydia trachomatis i Neisseria gonorrhoeae dovode do promena na cilindričnom epitelu endocerviksa.
Simptomatologija. Kod hroničnog cervicitisa glavni simptom je pojačana sekrecija, pri čemu se iz spoljašnjeg ušća grlića cedi veća ili manja količina žućkastobeličastog sekreta. Obilna sekrecija često dovodi do sekundarne infekcije vagine i vulve, sa simptomima koji ih prate.
Dijagnoza se postavlja pregledom grlića pod spekulumom, kolposkopskim pregledom i bakteriološkim nalazom izazivača zapaljenja u brisu cervikalnog sekreta. Pri pregledu pomoću ekartera kod takvih bolesnica oko spoljašnjeg ušća mogu da se vide promene crvenkaste boje (eritroplakija). Tu se retko radi o pravim defektima epitela vaginalne porcije, odnosno o ulceracijama nazvanim prave erozije (erosio vera), već su u pitanju metaplazije cilindričnog epitela endocerviksa na spoljašnjoj površini grlica. Prerastanjem pločasto-slojevitog epitela oko spoljašnjeg ušca grlica prekrivaju se žlezde koje pripadaju cilindričnom epitelu endocerviksa. Njihovi izvodni kanaii se zapušavaju a zid se rasteže i ispupčava iznad površine cerviksa, dostižući veličinu zrna graška i žuđkaste su boje. Nazivaju se Ovulae Nabothy. Ovaj nalaz na grliću je vidljiv i golim okom.
Terapija. Hronični cervicitis leči se lokalnom primenom antibiotika i sulfonamida prema već određenom antibiogramu. Osim toga, dolaze u obzir i drugi oblici terapije opisani u delu o eritroplakiji grlića materice.
U kliničkoj praksi značaj cervicitisa je u tome što on predstavlja polaznu tačku sa koje se širi infekcija u unutrašnje polne organe žene, limfnim putem ili kanalikularno. Takođe, on može biti uzrok sterilitetu ili infertilitetu. To obavezuje lekara a i bolesnicu da budu uporni u lečenju.
Posebno ozbiljne posledice na organizam žene ostavljaju zapaljenjski procesi na gornjim delovima genitalnog trakta (jajovodi, jajnici, sluzokoža materice i peritoneum male karlice). Po anglosaksonskim autorima, zajednički naziv za ova zapaljenjska oboljenja (endometritis, salpingitis, oophoritis, pelveoperitonitis) je Pelvic Inflamatory Desease (PID).
Posledice i komplikacije ovih zapaljenja često su trajne. Mogu se ispoljiti u vidu trakastih ili prostranih sraslina organa male karlice, zadebljavanjem zidova, jajovoda i stvaranjem zapaljenjskih tumora jajovoda i jajnika.
Zapaljenjska oboljenja gornjih partija genitalnih organa žene biće u nastavku pojedinačno obrađena i opisana.