Sindrom hiperaktivne mokraćne bešike (OAB – overactive bladder) se karakteriše jakom i iznenadnom potrebom za mokrenjem, sa ili bez nevoljnog gubitka mokraće, i obično sa učestalim dnevnim i noćnim mokrenjem. Ovi simptomi su uznemirujući i iscrpljujući za bolesnika i u značajnoj meri narušavaju kvalitet života, socijalne aktivnosti i seksualni život.
Dijagnoza OAB postavlja se na osnovu kliničke slike i prisustva iznenadnih, neodložnih nagona na mokrenje, učestalim mokrenjem u toku dana i noći, sa ili bez inkontinencije. Druga patološka stanja sa sličnim tegobama treba isključiti. Anamneza mora biti detaljna sa posebnim osvrtom na simptome donjeg urinarnog trakta. U ispitivanju ovih bolesnika obavezna je analiza urina, urinokultura, 3-dnevni dnevnik mokrenja, „pad“ test, upitnici za procenu težine simptoma i kvaliteta života, ehosonografski pregled urotrakta sa merenjem postmikcionog volumena rezidualnog urina. Kod „rezistentnih“ bolesnika na terapiju indikovan je endoskopski pregled i urodinamska ispitivanja. Izbor terapije se individualizuje prema pacijentu.
Homo sapiens je evolucijom potpuno stekao kontrolu nad mikcionim refleksom. Čovek svesno prepoznaje da je mokraćna bešika puna i tada se javlja potreba (nagon) na mokrenje. Ukoliko ne postoji socijalno prihvatljivo mesto (toalet), čovek je sposoban da odloži mikcioni refleks, bez neprijatnih senzacija i nevoljnog gubitka mokraće. Etiologija sindroma prekomerno aktivne bešike je multifaktorijalna. U osnovi ovog sindroma je nevoljna kontrakcija mišića bešike, pre nego što se bešika napuni do njenog fiziološkog kapaciteta. Prisutno je mišljenje da su simptomi koji se javljaju sastavni deo procesa starenja, pa se dešava da protekne i više godina pre nego se pacijenti jave na pregled (većina pacijenata potraži medicinsku pomoć tek ukoliko se jave inkontinentne epizode). Mnogi pacijenti koriste pelene (uloške) za inkontinenciju, što za same pacijente može biti neprijatno i frustrirajuće, a u isto vreme i značajan finansijski teret. Iz tih razloga, često izostaje pravovremena dijagnoza i adekvatna terapija. U početku lečenja ovih bolesnika se primenjuje konzervativni tretman, zbog niske cene lečenja, neznatnog rizika za neželjene pojave i dostupnosti u primarnoj zdravstvenoj zaštiti kao glavne forme lečenja. Uvodi se modifikacija ishrane i unosa tečnosti, trening m. bešike, bihevijoralna terapija i antiholinergički lekovi. Ovi lekovi daju značajan doprinos u lečenju OAB i predstavljaju oslonac u savremenoj terapiji. Blokadom muskarinskih receptora u zidu mokraćne bešike smanjuje se kontraktilnost i osetljivost detruzora.
Hirurške intervencije su rezervisane za farmakološki refraktarne slučajeve.
Osobe koje pate od ovog sindroma, izložene su povećanom riziku od pada i preloma pri padu, što zahteva dodatne specijalističke preglede i intervencije čime se cena lečenja uvećava (troškovi hirurške intervencije nakon preloma, dugotrajno bolničko lečenje, kod starijih osoba dodatne medicinske komplikacije). Padovi i frakture su relativno čest slučaj kod starijih žena, a prelomi su značajan uzrok morbiditeta i mortaliteta kod te populacije. Rana dijagnoza i lečenje OAB dovode do smanjenja rizika od pada i preloma kod starijih osoba.
Takođe, kod pacijenata sa simptomima OAB učestale su pojave infekcija urinarnog trakta i kože, što dodatno opterećuje trošak lečenja pacijenata. Adekvatnom terapijom simptoma OAB smanjuje se broj infekcija urinarnog trakta za 40% i infekcija kože za 60%, čime se postižu dodatne uštede i poboljšava kvalitet života pacijenta.
Narušen kvalitet života ovih bolesnika, odnosno psihički i fizički teret bolesti, kao i uticaj na radnu sposobnost i porodični život često dovode do gubitka dostojanstva i samoizolacije pacijenta. Učestalo mokrenje, stres, isprekidane dnevne aktivnosti, umanjuju nivo socijalne i lične aktivnosti i ograničavaju sposobnost osobe da putuje. Posebnu grupu pacijenata čine oni sa inkontinentnim epizodama. Briga i strah od mogućih neprijatnosti primoravaju ih da razvijaju posebne strategije kako se ne bi osramotili na javnom mestu, a zbog rizika od inkontinencije tokom seksualnih aktivnosti, pojedinci se uzdržavaju od intimnosti. Psihološke posledice uzrokovane simptomima i urinarnom inkontinencijom uključuju strah, stid i krivicu. Dodatni teret za članove porodice predstavljaju stariji inkontinentni pacijenti, ukoliko nisu samostalni (higijena, odlazak u toalet, kućna nega, …). Urinarna inkontinencija je čest razlog institucionalizacije starijih osoba.
Dr Duško Stanojević, urolog
OB Smederevo