Ovaj oblik bolesti obično nastaje posle nedovoljno lečenog ili nepotpuno izlečenog akutnog stadijuma. Odlikuje ga zaostajanje latentnih žarišta infekcije u maloj karlici i reziđualnih promena i sraslina na njenim organima. Povremeno dolazi do akutne i subakutne egzarcerbacije latentnih ognjišta, a rezidualne promene izazivaju funkcionalne poremećaje unutrašnjih polnih organakoje se najčešće ispoljavaju sterilitetom, neurednim krvarenjima, spontanim, obično neodređenim bolovima u maloj karlici, dismenorejom, dispareunijom i poremećajem menstrualnih krvavljenja.
Do reakcije peritoneuma i stvaranja zamašnih adhezivnih procesa dovode i peritubarne i paratubarne, kao i retrouterine sterilne hematokele, koje se obično viđaju kod vanmaterične trudnoće. Uzrok akutnog, a još češće hroničnog pelveoperitonitisa, mogu biti i torkvacije pojedinih organa ili tumora nastalih na organima male karlice. Prostrane adhezije kao reakcija peritoneuma javljaju se i posle hirurških operacija u maloj karlici, a takođe i kod postojanja endometrioze. I u jednom i u drugom slučaju reč je o zaštitnim merama organizma u cilju lokalizovanja procesa. Ma kako da su nastale, tj. bilo da su posledice ranijih zapaljenja, bilo endometrioze ili, pak, prisustva patoloških eksudata u maloj karlici, adhezije i fibrozne trake u maloj karlici ometaju funkciju karličnih i unutrašnjih genitalnih organa i dovode do manje ili više izraženih tegoba.
Simptomatologija. Bolesnice obično osećaju tupe bolove u maloj karlici i krstima. Bolovi se po pravilu pojačavaju pri promeni vremena. Pored toga, bolesnice često imaju osećaj pritiska na rektum, sa teškoćama pri defekaciji. Nastalim sraslinama može biti pokrivena kora jajnika, što dovodi do njihove atrofije i poremećaja u funkciji, ispoljenog nepravilnim i neurednim menstruacijama. Srasline na jajovodima dovode do njihove potpune ili deiimične začepljenosti praćene sterilitetom ili nastajanjem vanmateričnog graviditeta. Zbog svega toga, bilo da postoje ognjišta hroničnog pelveoperitonitisa, bilo da su posle njega samo zaostale adhezivne promene, treba sprovesti odgovarajuće lečenje kako bi se otklonile subjektivne smetnje i tegobe i stvorili uslovi za normalizovanje funkcija organa male kaiiice.
Terapija. Kod hroničnog pelveoperitonitisa iečenje može biti konzervativno, operativno ili kombinovano. U prvom slučaju nastoji se da se latentna ognjišta, ukoliko postoje, davanjem antibiotika i sulfonamida unište. Posle toga se sprovodi nadražajno lečenje radi izazivanja hiperemije u organima maie karlice.
To se postiže vakcinoterapijom, zračenjem, banjskim lečenjem. Ovako izazvana hiperemija organa male karlice pomaže da se odstrane zadebljanja zidova i srasline između organa male karlice. Da bi bilo uspešno, ovo lečenje mora biti dugotrajno i uporno. Na žalost, samo konzervativnim lečenjem ne mogu se otkloniti zamašniji fibrozni procesi u maloj kailici. Ako oni izazivaju znatne subjektivne tegobe kod bolesnice i ako u većoj meri remete funkcije organa male karlice te je konzervativno lečenje bezuspešno, onda treba sprovesti operativnu terapiju koja se sastoji u otvaranju trbuha, odstranjenju sraslina i stvaranju normalnih anatomskih odnosa u maloj karlici, koliko god je to moguće. Ukoliko na unutrašnjim polnim organima postoje rezidualni tumori kao posledica ranijih inflamatornih procesa, treba ih ukloniti, nastojeći da se funkcija genitalnih organa što manje ošteti. Cesto konzervativno lečenje treba da prethodi operaciji ili da se nadoveže na urađenu operativnu intervenciju, što umnogome poboljšava izglede na uspeh ovako kombinovane terapije.