Infektivna mononukleoza-simptomi, prognoza, lečenje

Infektivna mononukleoza je akutno virusno oboljenje sa karakterističnom krvnom slikom, čiji je izazivač steln-Barrov virus. Poznata je po polimorfizmu kliničke slike, s tim što je najčešći faringealni oblik.

 

Mononukleoza je u stalnom porastu u našoj zemlji i to skoro isključivo njen faringealni oblik. Stoga na ovo oboljenje treba misliti kod svih slučajeva sa pseudomembranoznim anginama.

Filatov je prvi opisao ovo oboljenje (1855) kao idiopatsko zapaljenje limfnih žlezda. 1889. god. oboljenje je dobilo naziv Žlezdana groznica. Na Međunarodnom kongresu u Bukureštu, 1962. godine usvojen je današnji naziv infektivna mononukleoza.

Infektivnu mononukleozu izaziva Epstein- Barrov virus, koji je uvršćen u grupu herpes-virusa.

 

Uglavnom oboljevaju mlade osobe između 15-25 godina. Zato anglo-saksonski autori smatraju da se bolest prenosi najčešće poljupcima („bolest zaljubljenih i verenika“). Otuda oni izvode zaključak da je virus neotporan, te da je direktni (oralni) način neophodan za širenje ove kapljične infekcije. Međutim, danas se zna da je ovo oboljenje često i kod dece i da uglavnom protiče kao inaparentna infekcija. 

 

Izvor bolesti je  bolesnik. Oboljenje se javlja sporadično. Vrlo je verovatno da blagi i atipični oblici mononukleoze služe kao izvor bolesti i epidemiološki povezuju sporadičke, odnosno dijagnostikovane slučajeve oboljenja. Pretpostavlja se da se mononukleoza može preneti i preko transfuzije.

Period inkubacije virusa je vreme između kada ste zarazili infekciju i kada počnete da imate simptome. Traje četiri do šest nedelja. Znaci i simptomi mono obično traju jedan do dva meseca.

 

Simptomi mogu da uključuju:

– groznica

– upala grla

– natečene limfne žlezde na vratu i pazuhu

– glavobolja

– umor

– slabost mišića

– natečene krajnice

– noćno znojenje

Povremeno vam slezina ili jetra takođe mogu nabubriti, ali mononukleoza retko bude smrtna.

Mono je teško razlikovati od ostalih uobičajenih virusa, poput gripa . Ako se simptomi ne poboljšaju nakon jedne ili dve nedelje kućnog lečenja, kao što su odmaranje, unos dovoljne količine tečnosti i konzumiranje zdrave hrane, obratite se lekaru.

Sledeće grupe imaju veći rizik od dobijanja mononukleoze:

– mladi u dobi od 15 do 30 godina

– studenti

– medicinski stažisti

– medicinske sestre

– negovatelji

– ljudi koji uzimaju lekove koji suzbijaju imuni sistem

Svako ko redovno ulazi u bliski kontakt sa velikim brojem ljudi ima povećan rizik za mono. Zbog toga se srednjoškolci i studenti često zaraze.

 

Pošto drugi, ozbiljniji virusi, poput hepatitisa A, mogu da izazovu simptome slične mono-u, vaš lekar će raditi na odbacivanju ovih mogućnosti.

 

Jednom kada posetite svog lekara, obično će vas pitati koliko dugo imate simptome. Ako imate između 15 i 25 godina, vaš lekar će vas takođe moći pitati da li ste u kontaktu sa nekim osobama koje imaju mono. Starost je jedan od glavnih faktora za dijagnozu mono, zajedno sa najčešćim simptomima: vrućica, grlobolja i otečene žlezde.

 

Vaš lekar će vam uzeti temperaturu i pregledati žlezde u vratu, pazuhu i preponama. Vaš lekar takođe može da proveri gornji levi deo stomaka kako bi utvrdio da li je slezina uvećana.

Ponekad će vaš lekar zatražiti kompletnu krvnu sliku . Ovaj krvni test pomoći će lekaru da utvrdi koliko je ozbiljna bolest ako gleda nivoe različitih krvnih zrnaca. Na primer, visok broj limfocita često ukazuje na infekciju kao što je mono.

Mono infekcija obično uzrokuje da vaše telo stvara više belih krvnih zrnaca dok pokušava da se odbrani. Visok belih krvnih zrnaca ne može potvrditi infekciju EBV, ali je rezultat ukazuje da je to velika mogućnost.

Laboratorijski testovi su drugi deo dijagnoze lekara. Jedan od najpouzdanijih načina dijagnoze mononukleoze je monospot test (ili heterofilni test). Ovaj krvni test traži antitela – to su proteini koje vaš imuni sistem proizvodi kao odgovor na štetne elemente. Ipak, ne traži EBV antitela. Umesto toga, test monospota određuje nivoe druge grupe antitela koje će vaše telo verovatno proizvesti kada ste zaraženi EBV-om. To se naziva heterofila antitela.

 

Rezultati ovog testa su najdosledniji kada se radi između dve i četiri nedelje nakon pojave simptoma mono. U ovom trenutku, imali biste dovoljne količine heterofilijskih antitela da pokrenete pouzdan pozitivan odgovor.

 

Ovaj test nije uvek tačan, ali je to lako uraditi, a rezultati su obično dostupni u roku od jednog sata ili manje.

Ako se test monospota vrati negativno, vaš lekar može da naloži test na EBV antitelo . Ovaj krvni test traži antitela specifična za EBV. Ovaj test može otkriti mono već prve nedelje kada imate simptome, ali treba duže vremena da biste dobili rezultate.

 

Infektivna mononukleoza je generalizovano oboljenje. Virusi ulaze u organizam preko nazofarinksa. Razmnožavaju se u njegovom epitelu B limfocitima. Odatle virusi ulaze u krvotok nošeni limfocitima i dospevaju do svih limfnih žlezda i slezine te nastaju generalizovana infekcija i virusi se dalje razmnožavaju u inficiranim ćelijama.

 

Ovaj proces dovodi do T ćelijskog odgovora, koji  ukljućuje i supresorne T citotoksične T limfocite. Ovi, aktivirani T limfociti se u perifernoj krvi vide kao atipični limfociti, koji su dugo bili vodeći znak u postavljanju dijagnoze. T limfociti liziraju B limfocite u kojima se nalazi virus u fazi replikacije dok supresori limitiraju aktivaciju proliferacije B limfocita.

 

Smatra se da svaka celularna imunološka reakcija može da objasni kliničke znake infektivne mononukleoze, kao što su angina, adenopatija… Pored celulaarnog odgovora stvara se i humoralni odgovor, u vidu antiteja na razne virusne infekcije, prvenstveno one koji su u vezi sa replikativnim ciklusom virusa.  Za prekid infekcije, pored T linfocita, veoma su važna neutralizujuća antitela koja blokiraju prenošenje virusa na još neinficiranu ćeliju. Za postavljanje dijagnoze infekcije naj- važnija su antitela na kapsidni antigen u IgM i IgG klasi. Posle ozdravljenja se stiče solidan imunitet. Međutim, doživtno os- taje jedan broj B-limfocita koji sadrže viruse, tj. ostaje latentna infekcij. Osim toga, moguća je i produktivna infekcija u ezofarinksu uz oslobađanje virusa u usnu šupljinu, tj. dugotrajno vironosno.

 

U poslednje vreme se opisuje i nov klinički entitet, „hronična infektivna mononukleoza“, ili „sindrom hroničnog umora“» mada je još uvek kontroverzna povezanost Epstein-Barr virusa sa ovim sindromima.

 

Smatra se da postoji povezanost EBV infekcije sa Burkittovim limfomom, kao i sa nazofaringealnim karcinomom.

Smrtni ishod je vrlo redak. Na osnovu malobrojnih odbukcionih nalaza i velikog broja biopsija žlezda i jetre, nađene su nes- pecifične promene skoro na svim organima, što ujedno objašnjava da je infektivna mononukleoza, u stvari sistemsko oboljenje.

 

Histološki nalaz otkriva hiperplaziju limfnih žlezda i proliferaciju ćelija retikuloendotelijalnog sistema. Ove promene prethode pojavi leukocitoze i limfomonocitoze u perifernoj krvi. Vrlo su česte promene na jetri u smislu intersticijalnog periponalnog zapaljenja sa oštećenjem Kupfferovih ćelijaa, dok su hepatociti poštedeni.

Zbog pantropizma virusa infektivne mononukleoze, klinička slika može da bude vrlo različita. Prema predominaciji simptoma od strane zahvaćenih organa, Jahin je opisao 24 klinička oblika infektivne monpnukleoze. Smatra se da faringetalni oblik najjćešći i da se javlja u 70-80% svih slučajeva. U našoj zemlji se skoro isključivo dijagnostikuje faringealni oblik, inače u literaturi se pominju: žlezdani, tifozni, hiperpiretički, septićki i nervni oblik..

 

I FARINGEaNI OBLIK 

 

U kliničkoj slici su najstalniji sledeći simptomi: temperatura, angina, adenopatija…

 

( Inkubacija i razvojni period se kreće u dosta širokim granicama od 4 do 50 dana, ali najčešće infektivna mononukleoza kod odraslih počne postepeno kao difterija. Međutim, kod dece je češći nagao početak sa temperaturom i gušoboljom kao kod gnojne angine.

 

Temperatura je najstalniji i najraniji sindrom. Ona može biti umerena ili vrlo visoka. Tip temperature nije karakterističan niti dužina trajanja. Prate je ostali znaci infektivnog sindroma:glavobolja, mialgija, anoreksija… Bolesnik se žali na gušenje. Kod predškolske dece je često i otežano disanje dva do tri dana, bolesnik primećuje otok bočnih vratnih žlezda. Nekada je ovaj otok prvi znak bolesti. U poodmaklom stadijumu bolesti nalaz je dosta karakterističan, te se odmah će pomisao na infektivnu mononukleozu. Pri pregledu se dobija utisak srednje teškog oboljenja, bolesnik je umoran, ali zainteresovan za okolinu. Lice mu je nešto bleđe, ali nema izrazitih znakova infekcije niti sklonosti ka kardiovaskularnom kolapsu, kao kod difterije.

 

U daljem sistematskom pregledu bolesnika  najvažniji je sledeci nalaz: angina adenopatija i splenomegalija. Grlo (tonzile-krajnici) je natečeno i crveno ( što ujedno objašnjava disfagiju) Na površini se mogu naći vrlo različite promene, počevši od pojedinačnih lakula, pa do vrlo masivnih fibrinskih skrama bele boje, koje veoma liče na difteričke pseudomembrane.

 

Ove skrame mogu biti toliko debele da postanu talasaste Međutim, nikad ne prelaze na okolinu tonzile. Ovakva skrama može da prekrije i treću tonzilu, pa se zatim spušta u mezofarinks, dajući izgled masivne bele zavese.

 

Sluznica nepca i farinksa je umereno crvena što je značajno za dijagnozu. Otečene su sve podvilične žlezde. Međutim, za ovo oboljenje je mnogo značajniji otok svih žlezda zadnje lože vrata, uključujući i one retrocervikalne i okcipitalne. Ovaj otok je toliko izrazit da ga primećuje bolesnik ili ukućani, te ga pominju još u anamnezi.

 

Žlezde su uveličane, čvrste. Može da bude razvijen i periadenitis podviličnih žlezda, koji je ponekad vrlo izražen.

 

Pored otoka podviličnih i vratnih žlezda, otečene su i sve aksilarne žlezde, što ima veliki značaj u diferencijalnoj dijagnozi između mononukleoze i difterije.

 

Splenomegalija. Slezina je uvećana i može se palpirati 1-2 poprečna prsta ispod rebarnog luka. Normalne je čvrstine i nije bolna. Skoro uvek je otečena i jetra. Njen otok se javlja nešto kasnije i duže traje.

 

Mononukleoza sa otokom vratnih žlezda

 

Dalji tok bolesti. Svi znaci oboljenja mogu potrajati 5-10 dana, pa i duže. Zatim se postepeno povlače, s tim što se najduže zadržava otok žlezda, slezine i jetre. Bolest se završava izlećenjem posle 15-25 dana. Oporavak traje 1-4 nedelje, jer bolesnik dugo oseća fizićku iscrplienost.

 

Za infektivnu mononukleozu porast broja leukocita u perifernoj krvi se zapaža već posle četvrtog dana bolesti (u leukocitarnoj formuli broj monojedarnih ćelija prelazi 50%). Među njima ima dosta virocita T- limfocita različitog oblika. Imaju veliko jedro grube hromatinske građe; vrlo bazofilnu protoplazmu sa vakuolama. Navedene promene u perifernoj krvi su najizraženije posle 10 dana bolesti, tj. kada su žlezde i slezina jasno otečene. Tada se broj virocita kreće od 20 do 70%. Promene u perifernoj krvi se mogu održavati do mesec dana.

 

Prognoza

 

Infektivna mononukleoza se skoro uvek završava ozdravljenjem. Smrtni ishod je veoma redak, premda se letalitet po nekim autorima penje i do 4% obolelih.

Mononukleoza je virusno oboljenje. Za sada nema efikasne antivirusne terapije za infektivnu mononukleozu. Zato je lečenje usmereno na antibiotike. Kortikoterapija je umesna kod svih slučajeva sa velikim otokom tonzila, koji otežava disanje, zatim kod dugotrajne febrilnosti i angine sa izrazitom astenijom.

 

Ležanje je obavezno za sve bolesnike u toku febrilnog perioda i komplikacija. Simptomatska terapija se određuje prema potrebi.

 

 

Ne postoji specifičan tretman za infektivnu mononukleozu. Međutim, vaš lekar može da vam propiše kortikosteroidne lekove za smanjenje oticanja grla i krajnika. Simptomi se obično otklone sami za jedan do dva meseca.

 

Liječenje je usmjereno na ublažavanje simptoma. To uključuje upotrebu bezreceptnih (OTC) lekova za smanjenje telesne temperature i tehnike smirivanja upale grla, kao što je grgljanje slane vode . Ostali kućni tretmani koji mogu olakšati simptome uključuju:

 

– uzimajući puno odmora

– ostati hidriran, u idealnom slučaju ispijanjem vode

– jede toplu pileću supu

– korišćenje OTC lekova protiv bola kao što su acetaminofen (Tilenol)

Obratite se svom lekaru ako se vaši simptomi pogoršaju ili ako imate intenzivan bol u trbuhu .

Mono obično nije ozbiljno. U nekim slučajevima ljudi koji imaju mono dobijaju sekundarne infekcije, kao što su strep grlo , infekcije sinusa ili tonzilitis . U retkim slučajevima neki ljudi mogu razviti sledeće komplikacije:

Trebalo bi sačekati najmanje mesec dana pre nego što se bavite energičnim aktivnostima, dižete teške predmete ili igrate kontaktne sportove da ne bi došlo do puknuća slezine, koja može biti natečena od infekcije. Razgovarajte sa lekarom o tome kada se možete vratiti svojim uobičajenim aktivnostima. Polomljena slezina kod ljudi sa monopolom je retka, ali to je opasnost po život. Nazovite svog lekara odmah ako imate mono i osetite oštru, iznenadnu bol u gornjem levom delu trbuha.

Povremeno se mogu javiti hepatitis (upala jetre) ili žutica (požutanje kože i očiju) kod ljudi koji imaju mono.

Prema klinici Maio, mono takođe može izazvati neke od ovih izuzetno retkih komplikacija:

– anemija , što je smanjenje broja vaših crvenih krvnih zrnaca

– trombocitopenija , što je smanjenje trombocita, deo vaše krvi koji započinje proces zgrušavanja

– upala srca

– komplikacije koje uključuju nervni sistem, poput meningitisa ili Guillain-Barre sindroma

– otekli krajnici koji mogu ometati disanje

 

Simptomi mono retko traju duže od četiri meseca. Većina ljudi koji imaju mono oporavak u roku od dve do četiri nedelje.

 

Bolest koja se zove hronična infekcija EBV-om može se pojaviti ako simptomi traju duže od šest meseci. EBV će ostati u miru u krvnim ćelijama do kraja života, a povremeno se može reaktivirati bez simptoma. Moguće je širenje virusa na druge putem kontakta sa vašom pljuvačkom za to vreme.

 

EBV takođe uspostavlja doživotnu, neaktivnu infekciju u ćelijama imunog sistema vašeg tela. U nekim veoma retkim slučajevima ljudi koji nose virus razviju ili Burkittov limfom ili nazofaringealni karcinom, koji su oboje retki karcinomi. Čini se da EBV igra ulogu u razvoju ovih karcinoma. Međutim, EBV vjerovatno nije jedini uzrok.