Karcinom želuca je jedno od najčešćih malignih oboljenja, čija je stopa letaliteta naročito izražena u zemljama sa njegovom visokom incidencijom (Japan), nešto niža u oblastima istočne Evrope, a veoma niska u SAD i Meksiku.
Karcinom želuca je jedno od najčešćih malignih oboljenja, čija je stopa letaliteta naročito izražena u zemljama sa njegovom visokom incidencijom (Japan), nešto niža u oblastima istočne Evrope, a veoma niska u SAD i Meksiku. Poslednjih godina zabeleženo je značajno smanjenje pojave karcinoma želuca u zapadnoj Evropi, posebno njegovog intestinalnog tipa. Bolest je češća u muškaracanego u žena, a najčešće se javlja u osoba starijih od 55 godina.
Etiologija. Uzrok nastaj anj a karcinoma želuca je nepoznat, ali se zna da neki činioci ishrane mogu doprineti njegovom razvoju. Ovo je pokazano na eksperimentalnim životinjama koje su hranjene materijama koje sadrže N-methyl-Nl-nitrosoguanidin. Nastajanje želudačnog karcinoma je verovatno u vezi sa formiranjemN-nitrozo komponenata koje nastaju pretvaranjem nitrata hrane u nitrite. Treba napomenuti da je ovu reakciju moguće inhibisati askorbinskomkiselinom.
Predisponirajući faktori. Učešće genetskih činilaca u patogenezi karcinoma želuca ogleda se u njegovom češćem javljanju u pacijenata kod kojih je jedan od roditelja umro od raka želuca. On je takođe češći u jednojajnih nego u dvojajnih blizanaca. Nešto je češći u osoba sa Akrvnom grupom.
Atrofični gastritis udružen sa intestinalnom metaplazijom i pemicioznom anemijom je takođe jedan od predisponirajućih faktora. Adenomatozni polipi želuca, kao i želudačna resekcija tipa Billroth II urađena 10-20 godina ranije, zbog lečenja peptičkog ulkusa, takođe može biti predisponirajući faktor nastajanja raka želuca.
Patologija. Uopšte uzevši, postoji pet makroskopskih tipova karcinoma želuca: polipoidni, ulcerozni, „ulcero infiltrativni“ Jinitis plastica“ i superficijalni tip. Histološka Laurenova klasifikacija obuhvata dva tipa: intestinalni i difuzni. Veličina i makroskopski izgled utiču na kategorizaciju karcinomaželuca. Tako supolipoidni, ulcerozni i superficijalnitip samanjimmalignimpotencijalom, nego infiltrativnitip. Takođe, histološki intestinalni tip karcinoma želuca ima bolju prognozu nego difuzni tip karcinoma. Međutim, najznačajniji morfološki faktor za prognozu su dubina invazije i prisustvo ili odsustvo metastaza. Tako na primer, metastaze u limfiiim žlezdama, koje se nalaze oko aorte, portne vene, u jetri, ili preko duktusa toracikusa zahvataju levu supraklavikulamu jamu (Virchowova žlezda), imaju loš prognostički znak.
Klinička slika. -Najčešće pacijenti osećaju abdominalni diskomfort, punoću u stomaku posle jela, a neretko i bol u stomaku. Anoreksija i nauzeja su takođe prisutne. Kod oko 50% pacijenata dolazi do gubitka u telesnoj težini. Povraćanje se javlja u osoba kod kojih je tumor lokalizovan u predelu pilorusa, a disfagija kada je tumor lokalizovan u predelu kardije. Veoma su često prisutni hematemeza, melena, anemija a neretko može doći do perforacije želuca i razvijanja gastrokoličnih fistula, u slučaju da je karcinom prisutan u ulceroznoj formi.
Katkada početni simptomi nastaju u toku metastaze karcinoma, pa se javlja mahgni ascites, žutica zbog bihjame opstrukcije, bol u kostima zbog kostnih metastaza itd.
Simptomatologija se najčešće javlja šest meseci pre nego što se pacijent javi lekaru. Palpabilni epigastrični tumor i kaheksija su kasni znaci karcinoma želuca, u šta spada i hepatomegahja, žutica, Virchowa žlezda ih prisustvo ovarijalnog tumora (Krukenbergov tumor), ascites i tumorski kožni infiltrat. Neretko je karcinom želuca udružen sa dermatomiozitisom, akantozomnigrikans, neuromiopatijom, hipoghkemijom ili multipnom seboroičnom keratozom.
Laboratorijski nalazi. Sideropenijska anemija je zbog okultnog krvarenja prisutna u 2/3 pacijenata. Nekada se u ovihpacijenata može konstatovati postojanje pemiciozne anemije. Retko je prisutna pancitopenija uzrokovana metastazama u kostnoj srži, a nije redak nalaz diseminovane intravaskulame koagulacije ih leukemoidne reakcije. Okultno krvarenje je prisutno u stolici kod više od 80% pacijenata. Takođe se može javiti hipoalbuminemija zbog gubitka proteina iz kancerskog tkiva. Ahlorhidrija nije retka u ovih bolesnika, a porast karcinoembrionalnog antitela (CEA) ukazuje da je proces uznapredovao.
Dijagnoza. -U više od 90% pacijenata sa prisutnom simptomatologijom, radiološki pregled želuca otkriva gastrične abnormalnosti. Međutim, i veoma iskusni radiolozi nisu u stanju da razlikuju uvek benignu od maligne ulceracije. Upotrebom duplog kontrasta moguće je otkriti male ulceracije, a diferencijalne teškoće se javljaju u slučaj evima suženj a antruma ili kada postoj e široki nabori sluzokože želuca. Karcinom proksimalnog dela želuca može izgledati kao ahalazija, dok se karcinom kardije nekad veoma teško radiološki otkriva, pa se može zameniti sa benignim promenama koje se javljaju u hijatusnoj hemiji.
Fiberoptička gastroskopija sa biopsijom se najčešće koristi u dijagnozi karcinoma želuca i u rendgenski sumnjivim promenama. Međutim, u slučajevima difuznih infiltrativnih tumora, često je nemoguće postaviti dijagnozu i na ovaj način.
Lečenje. Hirurško uklanj anj e tumora j e često metoda izbora u lečenju ovih bolesnika. Pre hirurške intervencije neophodno je proceniti stepen zahvaćenosti želuca i susednih organa, pa su potrebne dodatne analize, kao što su: funkcionalni testovi jetre, abdominalni ultrazvuk (EHO), endoskopska
ultrasonografija, kompjuterizovana tomografija (CT) abdomena, tj. uraditi preoperativni „staging“. Suspektne metastatske promene se mogu potvrditi biopsijom, a katkada je potrebno uraditi laparoskopiju radi eksploracije peritoneuma.
Kada je karcinom lokalizovan u mukozi ili submukozi hirurško lečenje je mnogo efikasnije nego kada proces zahvata muskularis i serozu. Više od 50% pacijenatapreživi pet godina posle operacije ukoliko se karcinom otkrije u ranom stadijumu, kada ne postoje metastaze u limfnim žlezdama.
Hemioterapija sa 5-fluorouracilom (5-FU) može da dovede do regresije tumora u oko 10% pacijenata. Kombinovana hemioterapija (5-FU, Doxorubicin Adriamycin, i Mitomycin C) daje bolje rezultate, ali je vek preživljavanja ovih pacijenata veoma nizak. Kao adjuvantna terapija primenjuje se davanje transfuzija krvi, vitamina B12, endoskopska dilatacija i postavljanje endoproteza kod karcinoma koji su zahvatili kardiju, a u terapiju se uključuju i simptomatska sredstva, kao što su analgetici i antiemetici.