Težina humanog hipotalamusa je svega 4 grama. Do disfunkcije dolazi samo u slučaj evima bilateralnog oboljenja hipotalamusa. Oboljenja hipotalamusa mogu da se manifestuju kroz endokrine i neendokrine poremećaje.
Težina humanog hipotalamusa je svega 4 grama. Do disfunkcije dolazi samo u slučaj evima bilateralnog oboljenja hipotalamusa. Oboljenja hipotalamusa mogu da se manifestuju kroz endokrine i neendokrine poremećaje. Zavisno od mesta lezije i brzine njenog razvoja, oboljenja hipotalamusa mogu da rezultuju u poremećaju mentalne fiinkcije, poremećaju visceralne regulacije, poremećaju ponašanja i oštećenoj funkciji hipofize. Endokrine manifestacije oboljenja hipotalamusa mogu dovesti do hipopituitarizma (nedostatak jednog ili više hipofiznili hormona), pri čemu je jedini izuzetak povišena sekrecija prolaktina. Pojava insipidnog dijabetesa zbog nedostatka ADH je gotovo dijagnostički kriterijum za hipotalamusno oboljenje ili visoki presek hipofizne peteljke.
Kliničar treba da razmatra oboljenje hipotalamusa ili hipofize sa tri važna aspekta: anatomskog položaja lezije; fiziološkog uticaja lezije i specifične etiologije.
Sindrom izolacije hipoflze
Destruktivne lezije u predelu hipofizne peteljke, kao što je raptura posle povrede glave, hirarški presek ili spontano oboljenje (tumor, granulom) stvaraju karakterističnu slikuhipofizne disfunkcije-tzv. sindrom hipofizne izolacije. U oko 80% slučajeva javlja se insipidni dijabetes, pri čemu njegovo nastajanje zavisi od nivoa na kome je peteljka presečena. Ako je presek blizu hipotalamusa, diabetes insipidus se gotovo uvek javlja, dok ako je lezija niže, incidenca je manja. Od ukupnog broja bolesnika kod polovine se javlja klasični trofazni sindrom, sačinjen od inicijalne poliurije, praćen fazom normalne kontrole unosa tečnosti i naposletku deficitom ADH, tokom perioda od 7 do 10 dana. Ovaj redosled se pripisuje inicijalnom gubitku neurogene kontrole nervnog lobusa, praćenog autolizom nervnog lobusa sa oslobadanjem ADH u cirkulaciju i konačno potpunim gubitkom ADH. U sindromu hipofizne izolacije, posle prekida hipofizne peteljke, nastaje prekid menstrualnog ciklusa, kome je pridružen i deficit ostalih hormona prednjeg režnja hipofize, osim prolaktina. Najvažnija razhka između sindroma hipofizne izolacije i hipofizektomije upravo se i ogleda u različitom nivou sekrecije prolaktina, koja je povećana u prvom a snižena u drugom slučaju.
Deficit hipotalamusnih hormona
Deficit hipotalamusnih hormona može da dovede do selektivnog ispoljavanja hipofiznog deficita.
Nedostatak TRH izaziva sindrom hipotalamusnoghipotireoidizma (tzv. tercijami hipotireoidizam).
Izolovani LHRH deficitje najčešći deficit hipotalamusnih hormona. U Kalmanovom sindromn (deficitgonadotropinaudružen s anosmijom) glavni neuroanatomski defekt je agenezija olfaktomog lobusa. Nedostatak septuma peluciduma je udražen sa defektom u regulaciji gonadotropina, a najčešće sa hipogonadotropnim hipogonadizmom.
U osnovi đeficita hormona rastenja u većine bolesnika sa idiopatskim nanizmom je nedostatak GHRH. Gubitak sekretomog odgovora hormona rastenja na provokativne stimuluse i izostanak normalnog noćnog povećanja sekrecije hormona rastenja, dešava se rano u toku bolesti hipotalamusa, bilo kog uzroka, i predstavlja obično najosetljiviji endokrini indikator poremećaj a hipotalamusa.
Nedostatak PIF-a dovodi do hiperprolaktinemije, a nedostatak CRH može dovesti do adrenalne insuficijencije.
Hipersekrecija hipotalamusnih hormona
Hipersekrecija hipofiznih hormona može biti uzrokovana prisustvom neurogenih tumorahipotalamusa. Najčešći su: LHRH sekretujući hamartomi, kao uzrok prevremenog puberteta; CRH sekretujući ganghocitomi, kao uzrok Cushing sindroma i GHRH sekretujući gangliocitomi hipotalamusa, kao uzrok akromegalije.
Neuroendokrini poremećaji regulacije gonadotropina
Termin prevremeni pubertet (pubertas praecox) se odnosi na stanje kada se normalna hipofizno-gonadna funkcija pojavi u abnormalno ranom uzrastu. U dečaka to zuači početak androgene sekrecije i spermatogeneze pre 9. godine, a u devojčica početak sekrecije estrogena i ciklične aktivnosti jajnika pre 8. godine. Kada promene nastaju usled prevremenog sazrevanja hipotalamo-hipofizno-gonadne osovine, poremećaj je označen kao gonadotropin-zavisni prevremeni pubertet ili centralni prevremeni pubertet. Gonadotropin-zavisni prevremeai pubertet se uvek pojavljuje kao posledica poremećene nervne funkcije, lcoja može imati ili nemati identifikovanu straktumu bazu. Kada se sekundame seksualne karakteristike razviju bez sazrevanja hipotalamo-hipofizno-gonadne osovine, poremećaj se naziva gonadotropin-nezavisni prevremeni pubertet ili perifemi prevremeni pubertet. Za razliku od gonadotropin-zavisnog prevremenog puberteta, gonadotropin-nezavisni prevremeni pubertet se odnosi na prerani seksualni razvoj koji nastaje usled toga što gonadni i ekstra gonadni tumori pojačano sekretuju androgen i estrogen.
Gonađotropin-zavisni prevremeni pubertet može biti idiopatskog porekla ili se može javljati udružen sa bilo kojim procesom u centralnom nervnom sistemu. Lezije centralnog nervnog sistema koje su udružene sa prevremenim pubertetom čine hipotalamusne tumore (najčešće hamartome), optičke gliome, supraselame tumore (disgerminome), hidrocefalus, cerebralnu paralizu, traumu glave ili epilepsiju. Hamartom hipotalamusa je izuzetak od generalizacije da tumori mozga izazivaju prevremeni pubertet destruktivnim efektom na region koji normalno suprimuje sekreciju gonadotropina. Za hamartom, kao relativno čest uzrok prevremenog puberteta, pretpostavlja se da sekretuje LHRH. Struktume lezije hipotalamusa se leče neurohirurški ili radioterapijski. Simptomatski idiopatski ili neurogend prevremeni pubertet se najbolje tretira primenom LHRH superagonista, ili u slučaju njihovog neuspeha, primenom inhibitora biosinteze steroidau gonadama, kao što je ketokonazol.
McCun.e-Albrightsind.rom je sačinjen od trijade: kostne lezije sa karakteristikama osteitis fibrosa na histološkom pregledu, braon neeleviranih pigmentnih Iezija kože i endokrinom disfonkcijom, koja se karakteriše pojavom preranog puberteta u osoba ženskog pola. U nekih bolesnika sa McCune-Albright sindromom utvrđena je hipersekrecija hormona rastenja.
Neendokrine manifestacije oboljenja hipotalamusa
Pored endokrinih manifestacija, koje prate oboljenja hipotalamusa, na ovo oboljenje mogu da ukažu još i pojava poremećaja:
1) regulacije apetita; 2) regulacije telesne temperature; 3) ciklusa san-budnost; 4) memorije i ponašanja; 5) žeđi i 6) funkcije autonomnog nervnog sistema. Neurološke manifestacije neendokrinih hipotalamusnih oboljenjaprikazane su u tabeli 4.
NEUROLOŠKE MANIFESTACIJE NEENDOKRINIH HIPOTALAMUSNIH OBOLJENJA
Poremećaj regulacije temperature, Hipertermija, Hipotermija, Poikilotermija, Poremećaji unosa hrane, Hiperfagija (bulimija), Anoreksija, afagija Poremećaji unosa vode,Kompulsivno unošenje vode, Adipsija, Esencijalna hipematremija, Poremećaji sna i svesti, Somnolencija Reverzija ritma sna, Akinetski mutizam, Koma
Poremećaji psihičke funkcije Gnevno ponašanje Halucinacije Periodična oboljenja hipotalamusnog porekla Diencefalična epilepsija Kleine-Levin sindrom WoIfov sindrom periodičnog pražnjenja Poremećaji autonomnog nervnog sistema Plućni edem Srčana aritmija Poremećaj sfinktera Nasledna hipotalamusna oboljenja Laurence-Moon-Biedl sindrom Razno
Prader-Wili sindrom Diencefalični sindrom odojčadi Cerebralni gigantizam
Kontrola održavanja telesne težine odvija se u bazalnom hipotalamusu. Nekoliko regiona hipotalamusa aktivno učestvuje u regulisanju gladi i sitosti. Osećaj sitostije u vezi sa funkcijom ventromedijalnog jedra. Na stimulisanje apetita i završetak unosa hrane aktivno deluje više različitih neuropeptida i neurotransmitera. Tako je pokazano da apetit stimulišu gama-aminobutema kiselina (GABA), dopamin, beta-endorfm, enkefalin i neuropeptid Y, dok apetit inhibišu serotonin, norepinefrin, holecistokinin, neurotenzin, TRH, nalokson, somatostatin i VIP. Lezije lokalizovaneublizini ventromedijalnog jedra dovode do pojave hipotalamusne gojaznosti, verovatno kroz promenu nivoa na kome se održava telesna težina. Smatra se da se usled pojave tumora u ovoj regiji javljaju agresivno ponašanje i značajna hiperfagija, sve dok se ne postighe novi nivo ravnoteže. Akutno oštećenje hipotalamusa često može da uzrokuje hiperglikemiju, dokhronično oštećenje retko može dabude udruženo sa hipoglikemijom.
U prednjem hipotalamusu su smešteni neuroni osetljivi na toplo i hladno koji odgovaraju na promenu lokalne i spoljašnje temperature. U zadnjem hipotalamusu nastaju signali odgovomi za rasipanje toplotne energije. Serotonin stimuliše stvaranje toplote, koje je blokirano norepinefrinom i epinefrinom.
Povećanje telesne temperature usled infekcije, nastaje u hipotalamusu. Fagociti u organizmu stvaraju interleukin 1 (endogeni pirogen) koji stimuliše prednji hipotalamus da stvara prostaglandin E2. Prostaglandin E2 podiže nivo ravnoteže telesne temperature na viši nivo i tako dovodi do konzervacije telesne toplote (npr. putem vazokonstrikcije) i povećanog stvaranja toplote (npr. podrhtavanjem mišića) sve dok se ne postigne nova ravnoteža. Pojava hipotermije je relativno retka u hipotalamusnim oboljenjima. Akutno nastala hipertermij a se viđa u akutnim patološkim stanjima, kao što je to krvarenje u treću moždanu komom, himrške intervencije u regionu hipotalamusa ili infarkt hipotalamusa. Poikilotermija (promena telesne temperature za više od 1°C sa promenom spoljašnje temperature) obično nastaje kao posledica oboljenja zadnjeg hipotalamusa.
Oštećenja u centru za spavanje smeštenom u prednjem hipotalamusu dovode do pojave insomnije i agitacije. Zadnji hipotalamus je odgovoran za buđenje i održavanje budnog stanja, te stoga njegove lezije mogu dovesti do pojave hipersomnolencije. Veće lezij e koj e se šire u retikulamu formaciju dovode do kome.
Lezije vetromedijalnog hipotalamusa i premamilamog regiona rezultuju u gubitku kratkotrajnog pamćenja. Veća oštećenja hipotalamusa mogu dovesti do pojave simptoma i znakova demencije. U poslednje vreme se izučava uloga ACTH, fragmenata ACTH, vazopresina i oksitocina u integraciji pamćenja.
U hipotalamusu’su smešteni osmoreceptori kojima se kontroliše osmolamost telesne tečnosti. Oštećenje hipotalamusa možo da rezultuje u smanjenom osećaju žeđi, dok j e primama polidipsij a bez insipidnog dijabctesa retka posledica hipotalamusnih lezija.
U prednjem hipotalamusu se nalaze parasimpatički izlazi, dok su simpatičke putanje lokalizovane u zadnjem hipotalamusu. Dienecefalična epilepsija je redak sindrom koji je udružen sa pojavom autonomne hiper aktivnosti. Po svojoj prirodi on nije jasno epiIeptičan i ne odgovara na terapiju sa antikonvulzantima, a po kliničkoj slici može da poc!seća na feohromocitom.