Postoje oboljenja koja nisu alergija i intolerancija na hranu, među njima spadaju:
Kronova bolest ne smatra se bolešću izazvanom hranom, mada je primećeno, kod nekih bolesnika, da izbegavanje rafmisanog šećera u ishrani omogućuje dužu remisiju bolesti. Postojanje granulomatozne inflamacije moglo bi da ukaže na učešće limfocita T u mehanizmu nastajanja bolesti.
Kronova (Crohn) bolest
Kronova bolest ne smatra se bolešću izazvanom hranom, mada je primećeno, kod nekih bolesnika, da izbegavanje rafmisanog šećera u ishrani omogućuje dužu remisiju bolesti. Postojanje granulomatozne inflamacije moglo bi da ukaže na učešće limfocita T u mehanizmu nastajanja bolesti.
Hiperaktivno ponašanje kod dece
Hiperaktivno ponašanje kod dece objašnjavano je intolerancijom na sukrozu, ah nema dokaza da se radi o alergiji ih intoleranciji na hranu.
Intolerancija na aditive u hrani
U aditive u hrani spadaju konzervansi, različite prehrambene boje i korigensi ukusa
i mirisa. Najčešće se upotrebljavaju u našoj sredini, žuta prehrambena boja tartrazin, zatim konzervansi metabisulfit, natrijum-benzoat i monoglutamat (koristi se u restoranima kineske kuhinje). Mogu izazvati samo digestivne simptome i znake, ali i sistemske reakcije. Nema dokaza za imunski mehanizam.
Svi pomenuti oblici alergije ih intolerancije na hranu pripadali su grupi primame nutricione alergije ili intolerancije, čime je istaknuto nepodnošenje same hrane kao takve. Postoje i obhci takozvane sekundame nutricione alergije ih intolerancije, kod kojih nema reakcije na samu hranu kao takvu, već je digestija hrane kompromitovana nekim poremećajima gastrointestinumskog trakta, što dovodi do stvaranja novih antigenskih determinanti.
Klinička slika primame i sekundarne nutricione alergije ili intolerancije može biti slična i potrebno je ponekad veoma detaljno ispitati digestivni trakt. U slučaju nalaza nekih patoloških promena i bez dijagnostičkih uslova za primamu (rezultati kožnih proba i specifičnih antitela iz klase imunoglobnlina E) nutricionu alergiju, može se posumnjati na sekunđamu alergiju na hranu.
Primame bolesti digestivnog trakta, kao što su: gastritis, ulkus, oboljenje gušterače, žučne kese, parazitoze, kandidijaza, infekcija s Campilobacter pylori i druge dovode do poremećaja digestije. Campilobacter je normalan stanovnik prepilorične regije želuca, ali kada je u drugim delovima želuca, može da ošteti želudačnu sluznicu, sve do atrofije, a ako je na donjem delu jednjaka, dolazi do metaplazije i pojave Baretovog (Barret) ezofagitisa.
Dijagnostika
U dijagnostici ovih poremećaja važni su dobro uzeta anamneza i ispoljena klinička slika.
Laboratorijska ispitivanja obuhvataju određivanje:
– specifičnih antitela iz klase imunoglobulina E u serumu metodom RAST, kojom se ukazuje na senzibilizaciju, ali uz napomenu da su ovi testovi manje osetijivi od kožnih testova prik;
– povišene koncentracije ukupnih antitela iz klase imunoglobuhna E, koja ide u prilog atopijske konstitucije (ako nema parazitoze) kod koje se češće javlja senzibilizacija na hranu;
– eozinofihje u krvi ili tkivu što sugeriše atopijsku konstituciju (ako nema parazitoze).
Kožni testovi su:
– kožni testovi prik, koji dobro korelišu s kliničkom simptomatologijom, ako su u pitanju mleko, jaja, soja, riblje meso, orasi i kikiriki (jaki nutricioni alergeni);
– ukoliko ne postoji dobra korelacija, izvesti test sa sveže pripremljenim ekstraktom hrane;
– intradermni testovi, koji su nepouzdani, jer često daju lažno pozitivne rezultate, a mogu biti i opasni (sistemska anafilaksa).
Provokacioni testovi su:
– otvorena provokacija koja se uglavnom ne savetuje, jer nije moguće izbeći psihogeni uticaj zbog saznanja ispitanika ko~ jom hranom se testira;
– slepi testovi, koji mogu biti jednostruki i dvostruki, s tim što je bolje opredehti se za dvostruki, za koji se smatra da predstavlja „zlatni standard“.
Biopsija creva izvodi se pre i posle provokacionih testova hranom. Poređenjem se može naći povećanje intraepitelnih limfocita, eozinofilnih infiltrata, plazma-ćelija i drugih ćelija inflamacije.
Ukoliko postoji alergija na hranu ih senzibilizacija, značaj rezultata kožnih testova prik i specifičnih aatitela izklase imunoglobulina E je veliki, jer njihova pozitivnost u dobroj korelaciji s kliničkom simptomatologijom predstavlja indikaciju za provokacione testove, čija pozitivnost znači potvrđu đijagnoze primame alergije na hranu.
Kod mtolerancije na hranu, gde nema imunskih mehanizama u nastajanju reakcije, kožni testovi prik nemaju veliki značaj, a specifična antitela se ne nalaze. Provokacioni testovi u korelaciji s kliničkom slikom mogu uticati na dijagnostiku.
Dijagnostika sekundarne nutricione alergije zahteva detaljno ispitivanje digestivnog trakta i eventualno otkrivanje patološkog poremećaja koji remeti digestiju. Kožni testovi prik i specifična antitela u krvi nemaju nikakav značaj u dijagnostici. Provokacioni testovi daju nepouzdane rezultate, zavisno od uslova digestije.
Pri sumnji na intoieranciju na aditive u hrani uglavnom se obavljaju provokacioni testovi. Kožni testovi i specifična antitela nemaju nikakav značaj.
Lečenje
Prvi osnovni princip lečenja dokazane primame alergije na hranu jeste dijeta bez inkriminisane namimice. Ponekad je to ostvarljivo, posebno kada su odrasle osobe u pitanju, ali je teško ostvarljivo kadaje o deci reč i o namirnicamakao što su mleko, jaja i meso. Tada je potrebno pokušati s aktivnom tolerancijom koja daje dosta dobre rezultate. Neophodan je savet nutricioniste kada se deci određuje dijeta bez neke od namimica koje su neophodne za pravilan rast.
Kod dokazane intolerancije na aditive u hrani potrebno je izbegavati hranu s tim dodacima. Uvek proveriti u deklaraciji proizvoda ili u toku pripremanja hrane da se ne koristi pomenuti aditiv (pripremanje zimnice).
Sekundama alergija ili intolerancija na hranu zahteva lečenje primamih oštećenja digestivnog trakta i primenu simptomatske terapije (lekovi blokatori receptora Hj i H2). U slučaju da se alergija na hranu dokaže kod osobe s atopijskom konstitucijom, savetuje se upotreba lekova koji stabilizuju mast-ćelije, kao što je disodijumhromoglikat i ketotifen.