Iako se niskokalorični zaslađivači ponekad smatraju modernim sastojcima, činjenica je da se koriste već više od jednog veka. U Evropi i širom sveta, niskokalorični zaslađivači, kao i drugi dodaci hrani, prolaze stroge procese kontrole. Evropska agencija za bezbednost hrane određuje preporučeni dnevni unos i proverava nove dokaze o bilo kakvim pitanjima vezanim za bezbednost koja se mogu pojaviti. Zahvaljujući tome, javnost može da bude sigurna da su odobreni niskokalorični zaslađivači bezbedni.
Iako se niskokalorični zaslađivači ponekad smatraju modernim sastojcima, činjenica je da se koriste već više od jednog veka. U Evropi i širom sveta, niskokalorični zaslađivači, kao i drugi dodaci hrani, prolaze stroge procese kontrole. Evropska agencija za bezbednost hrane određuje preporučeni dnevni unos i proverava nove dokaze o bilo kakvim pitanjima vezanim za bezbednost koja se mogu pojaviti. Zahvaljujući tome, javnost može da bude sigurna da su odobreni niskokalorični zaslađivači bezbedni.
Šta su niskokalorični zaslađivači?
Niskokalorični zaslađivači su sastojci koji su mnogo slađi od šećera (saharoze). Među njima su acesulfam-K, aspartam, saharin, steviol glikozidi i sukraloza, koji su 150 do 600 puta slađi od sukroze, kao i neotam, koji je slađi 7.000 do 13.000 puta. Slatkoća niskokaloričnih zaslađivača zavisi od njihove moći zaslađivanja i koncentracije u kojoj se koriste. Sadržaj kalorija se kreće od nula do 4 kilokalorije po gramu, ali u praksi to znači izuzetno malo kalorija jer se dodaju proizvodima u veoma malim količinama. Niskokalorični zaslađivači se najčešće koriste u bezalkoholnim napicima, desertima, mlečnim proizvodima, slatkišima, žvakaćim gumama i toploj čokoladi. Većina se koristi i kao stoni zaslađivači, za čaj i kafu, voće i cerealije.
Korišćenje niskokaloričnih zaslađivača
Niskokalorični zaslađivači se koriste već više od jednog veka. Saharin je 1879. godine otkrio Konstantin Falberg, hemičar sa Univerziteta Džon Hopkins u SAD-u. Ovaj zaslađivač se naročito koristio tokom nestašica šećera, npr. tokom I svetskog rata. Iako se u nekim zemljama posle 1945. godine za zaslađivanje bezalkoholnih napitaka koristila kombinacija sukroze i saharina, dijetalni i lajt napici su postali popularni tek početkom 80-tih godina prošlog veka, kada je počeo da se koristi aspartam. U protekle tri decenije, prodaja niskokaloričnih bezalkoholnih napitaka u Evropi porasla je više od 15 puta. U nekim zemljama su niskokalorične verzije poznatih brendova postale najpopularnije.
Niskokalorični zaslađivači se koriste u raznim vrstama hrane i pića iz različitih razloga, kao što su želja potrošača da kontrolišu svoju telesnu težinu i napori proizvođača da ponude proizvode različitih kalorijskih vrednosti. Još jedan od razloga je i poboljšan ukus. Za razliku od ranijih zaslađivača, naročito kada su se koristili kao jedini zaslađivač u nekom proizvodu, uvođenjem novijih niskokaloričnih zaslađivača se unapredio ukus proizvoda. Koriste se i mešavine zaslađivača zato što često daju veću slatkoću nego što bi se očekivalo od količine svakog od zaslađivača u datoj mešavini: celina je veća od zbira svojih delova.
Pored niskokaloričnih zaslađivača, u slatkišima, žvakaćim gumama i desertima se koriste i polioli, kao što su maltitol, izomalt, sorbitol, manitol i ksilitol. Oni daju oko 2,4 kilokalorije po gramu (8,4 kJ/g) u i poređenju sa 4 kilokalorije po gramu (16,8 kJ/g) u prehrambenim šećerima i ugljenim hidratima. Izuzetak je eritrol, nekalorični zaslađivač odobren za upotrebu u Evropi 2006. godine. Uloga poliola u proizvodima nije samo da zamene slatkoću, već i da preuzmu mnoge funkcionalne osobine šećera, kao što su ukus, boja, struktura i zadržavanje vlažnosti.
