Jedan od urednika američkog Men’s Healtha je na sopstvenoj koži iskusio zašto ne treba odlagati preglede.
Pre više od godinu dana na nosu sam primetio bubuljicu. Ne bi bilo ništa čudno da mi tada nije bilo 39 godina. A taj “čir“ nikako da prođe.
Devet meseci posle, napokon sam se uverio da ta malena akna neće sazreti kako bih je istisnuo, i zato sam zakazao pregled kod dermatologa. Čekanje: tri meseca. To mi se činilo predugačkim, kazali su mi da toliko u proseku čekaju novi bolesnici. Alarmantno.
Jasno, trebalo je brže da reagujem, s obzirom na to da sam urednik u najvećem časopisu o muškom zdravlju. Ali kad nam nešto izbije na koži, tada češće nego kod bilo kog drugog medicinskog simptoma plešemo između razuma i paranoje. S jedne strane, ne želimo da preterujemo zbog svake tačke ili mladeža koji primetimo.
S druge…
Lekar mi je rekao da imam rak kože, tačnije bazocelularni karcinom. To očigledno nije bila tako dobra vest. Ipak, treba da istaknem da svakome s bazocelularnim karcinomom svako kaže: “Pa barem nije melanom!“ I u pravu su. Zato sam se trudio da zadržim pozitivno gledište na tu situaciju.
“Imamo tu samo jedan problem“, objasnio mi je dermatolog. “A taj je lokacija.“ Objasnio mi je da na drugim delovima mog tela – ruci ili leđima, na primer – lečenje znači doslovno “sastrugati“ rak, dakle skalpelom ukloniti malo više mesa nego što je potrebno (samo radi sigurnosti). Tada bi se rana spalila i ostao bi mi ožiljak koji bih ponosno pokazivao kada tema skrene na čeličenje i zdravlje.
Međutim, moj je slučaj bio komplikovaniji. “Budući da je na nosu, trebaće vam rekonstrukcija“, obavestio me je lekar.
A ja sam čuo: “Izgledaćete kao čudovište.“
Zato sam ugovorio pregled kod dr Kristofera Milera, direktora dermatološke hirurgije na medicinskom fakultetu Univerziteta Pensilvanije. Dr Miler je jedan od najboljih hirurga kad je reč o Mohsovoj hirurškoj tehnici. Kod tzv. Mohs-operacije hirurg uklanja što je manje tkiva moguće a da ukloni celi tumor. Tada se, u slučajevima kao što je moj, kožom iz okoline rane pokriva operisano područje, nakon čega sledi precizno postavljanje šavova i laserska terapija kako bi tragovi operacije bili jedva vidljivi.
Ipak, moram vam reći, sve to što mi je dr Miler objasnio nije toliko utešno kad je sopstveni nos u pitanju i kad imaš priliku da na Googlu pronađeš fotke “pre i posle Mohs-operacije“.
Dr Miler je sedeo ispred mene i objašnjavao mi šta sve sledi. “Na nosu ću vam napraviti rupu veličine nokta“, kazao je. “Zatim ću režanj kože nosa spustiti dole na to mesto. Potom ću odrezati još jedan režanj…“
Iznenada je dr Miler skrenuo pogled udesno: “Koliko dugo imate tu tačku na kapku?“ Pitanje je postavio 26-godišnjoj Ejmi Rušlov, mojoj koleginici koja je snimala operaciju za našu web-stranicu. Sedela je na metar i po udaljenosti od dr Milera.
“Neke dve godine“, odgovorila mu je Ejmi.
“Da li je to neko dosad pogledao?“
“Moj oftalmolog mi je kazao da je to samo bradavica.“
“Je li nekad krvarila?“
“Možda nekoliko puta, mislim.“
“Ja bih rekao da je to bazocelularni. Treba to na biopsiju.“
Nisam bio siguran ko je bio više šokiran. Ejmi ili ja.
Morao sam da pitam dr Milera: “Kako možete da budete tako sigurni s te udaljenosti?“
“Prošle godine sam obavio više od 1300 Mohs-operacija. Operišem samo ljude s rakom kože“, odgovorio je dr Miler. “To mi je pomoglo da bolje uočavam lezije, čak i kad su neznatne.“
Nekoliko dana posle nalaz Ejmine biopsije pokazao je da je lekar bio u pravu.
Čini se da Ejmi i ja nismo jedini u časopisu koji znaju za Mohs-operaciju iz prve ruke. Brajan Boje, naš 44-godišnji urednik mode, nedelju dana pre mene obavio je taj zahvat. I izvršni urednik Ben Kort (38) bio je na toj operaciji pre sedam godina, a prošla ju je i njegova supruga. Sve to treba da vam bude podsetnik: ako želite da se zaštitite od raka kože, ne računajte na svoju mladu dob, posegnite za bočicom kreme za sunčanje.
Nedelju dana nakon operacije medicinska sestra uklonila je 40 šavova iz mog nosa. Potom je dr Miler seo uz mene i počeo da mi čisti nos tuferom natopljenim u alkohol.
“Želim da bude čisto pre nego što vam dam da pogledate“, kaže. “Tako ćete imati više sigurnosti kako će to izgledati kad u potpunosti zaceli.“
“Šta je s onom tačkicom iznad usne?“ pitao sam ga o malenom delu večno suve kože koju je dr Miler na dan operacije takođe uklonio.
Potražio je nalaze patologa. “Bio je to planocelularni“, kazao mi je i dao mi ogledalo. “Sve ćemo rešiti na isti način.“ Ljutilo me je to. Osam godina pre dermatolog mi je rekao da ta tačkica “nije ništa“.
Duboko sam udahnuo i podigao ogledalo da pogledam odraz. Bio sam prijatno iznenađen: nisam se preobrazio u čudovište. Zaista sam se osećao sigurnije.
Juče mi je još jedan naš urednik, Erik Adams, pokazao čirić koji mu jedva viri ispod zaliska. Ima 41 godinu. “Šta misliš? To nije ništa, je l’ da?“
Video sam na tačkici sićušnu ljuskicu. Krvarilo je.
“Mislim da bi to mogao da bude bazocelularni karcinom. Idi da ti to uklone i pošalju na biopsiju“, rekao sam, oponašajući dr Milera. Naravno, zaista ne znam da li je to rak kože. Ali Erik ne zna da to nije rak.