Sindrom hiperaktivne mokraćne bešike (OAB – overactivebladder) se karakteriše jakom i iznenadnom potrebom za mokrenjem, sa ili bez nevoljnog gubitka mokraće, obično sa učestalim dnevnim i noćnim mokrenjem. Ovi simptomi su uznemirujući i iscrpljujući za bolesnika i u značajnoj meri narušavaju kvalitet života, socijalne aktivnosti i seksualni život. Procena je da u Srbiji od sindroma prekomerno aktivne mokraćne bešike pati veliki broj žena i muškaraca sa podjednakom učestalošću, ali da se usled nedovoljne zdravstvene prosvećenosti i stida, samo mali broj obolelih leči.
Mokraćna bešika predstavlja prirodni rezervoar urina i njena uloga je dvojaka: zaustavlja ga, a zatim eliminiše iz tela.Evolucijom, čovek je stekao potpunu kontrolu nad refleksnim mokrenjem, pa je svestan kada mu je bešika puna i tada mu se javlja nagon za mokrenjem. U osnovi sindroma OAB leže kontrakcije mišića bešike, koje se javljaju pre nego se bešika napuni do njenog fiziološkog kapaciteta. Prisutno je mišljenje da su simptomi koji se javljaju sastavni deo procesa starenja, pa se dešava da protekne i više godina pre nego se pacijenti jave na pregled (većina potraži medicinsku pomoć tek ukoliko dođe do inkontinentnih epizoda). Iz tih razloga, često izostaje pravovremena dijagnoza i adekvatna terapija. Mnogi pacijenti koriste pelene (uloške) za inkontinenciju, što za osobu može biti neprijatno i frustrirajuće, a u isto vreme i značajan finansijski teret.
Dijagnoza OAB se postavlja na osnovu kliničke slike i prisustva karakterističnih simptoma. Simptomi prekomerno aktivne bešike su: iznenadni nagon na mokrenje koji se ne može odložiti, mokrenje više od osam puta dnevno, višekratno noćno mokrenje i nemogućnost da se urin zadrži dok se ne stigne u toalet.
U početku lečenja ovih bolesnika se primenjuje konzervativni tretman, uvodi se modifikacija ishrane i unosa tečnosti, trening mokraćne bešike i antimuskarinski lekovi. Ovi lekovi daju značajan doprinos u lečenju OAB i predstavljaju oslonac u savremenoj terapiji. Blokadom muskarinskih receptora u zidu mokraćne bešike smanjuje se kontraktilnost i osetljivost detruzora. Hirurške intervencije su rezervisane za najteže slučajeve.
Osobe koje pate od ovog sindroma, izložene su povećanom riziku od pada i preloma pri padu, što zahteva dodatne specijalističke preglede i intervencije čime se cena lečenja uvećava (troškovi hirurške intervencije nakon preloma, dugotrajno bolničko lečenje, kod starijih osoba dodatne medicinske komplikacije). Učestale pojave infekcija urinarnog trakta i kože, dodatno opterećuju trošak lečenja pacijenata.
Smatra se da pravovremena i odgovarajuća terapija može uticati na smanjenje morbiditeta i prevenciju komplikacija. Cilj lečenja OAB antimuskarinskim lekovima jeste da se osigura bezbedna i dugoročna simptomatska terapija, koja istovremeno dovodi do poboljšanja kvaliteta života i zadovoljstva pacijenata, uz značajne uštede za pacijenta i društvo.
Dr Ljubodrag Milićević, urolog
KC Kragujevac