Dijagnostika I tipa imunske reakcije obuhvata:
– određivanje ukupnih antitela iz klase imunoglobulina E (primećen je njihov skok posle akutne alergijske reakcije anafilaktičkog tipa i njihov pad po izlečenju bolesti); naravno, potrebno je znati nivo antitela pre pojave alergijske reakcije;
Dijagnostika I tipa imunske reakcije obuhvata:
– određivanje ukupnih antitela iz klase imunoglobulina E (primećen je njihov skok posle akutne alergijske reakcije anafilaktičkog tipa i njihov pad po izlečenju bolesti); naravno, potrebno je znati nivo antitela pre pojave alergijske reakcije;
– ođređivanje specifičnih antiteia iz klase imunoglobulina E protiv major-antigenske đeterminante penicilinskiii lekova (test RAST)’ nađena je dobra korelacija rezultata kožnog testa PPL i rezultata testa RAST;
– ođređivanje specifičmb antitela iz klase imunoglobulina E protiv minor-antigenske determinante penicilinskiii lekova (test RAST) rezultati testova nisu pouzdani,
Dijagnostika II tipa imunske reakcije obuhavata:
– određivanje specifičnih antitela iz klase imunoglobulina G i M (Kumbsov test, Coombs) kod dijagnostikovanja uzročnika hemolitičke anemije;
– testove fiksacije komplementa kod dijagnostikovaaja trombocitopenija izazvanih lekovima.
Dijagnostika III tipa imunskih reakcija obuhvata:
– ođređivanje imunskih kompleksa u cirkulaciji;
– biopsiju tkiva s odieđivanjem frakcija komplementa i imunoglobulina.
Dijagnostika IV tipa imunske reakcije obuhvata:
– test limfoblastne transformacije iimfocita za određivanje senzibilisanih limfocita;
– određivanje citokina (specifičniji test od testa limfoblastne transformacije limfocita).
Testovi za dijagnostiku IV tipa reakcije ne rade se rutinski.
U slučaju alergijske reakcije I tipa, provokacioni testovi se rade ako je neophodno.
U slučaju n i M tipa alergijske reakcije, provokacioni testovi se ne rade, jer oštećenja mogu biti trajna (III tip reakcije) i zadiru u oblast medicinske etike (II tip reakcije).
Nažalost, rezultati testova in vitro nisu pouzdani i testovi in vivo u dijagnostici I tipa
reakcije često se moraju raditi. Kadgod je moguće osumnjičeni lek treba zameniti altemativnim lekom. Provokacioni testovi su visokorizični i rade se samo u uslovima dnevne bolnice ili hospitalnim uslovima.
Lečenje. -Najvažniji postupak u lečenju je:
– momentalno prekidanje uzimanja leka;
– davanje epinefrina, antihistaminskih lekova i glikokortikoiđnih iekova u slučaju reakcija I tipa;
– davanje glikokortikoidnih lekova u slučaju II, III i IV tipa reakcije.
Prevencija. Sprovodi se:
– izbegavanjem leka koji je izazvao alergijsku reakciju;
– korišćenjem altemativnih Iekova;
– izbegavanjem lekova sa unakrsnom senzibilizacijom;
– desenzibilizacijom na lekove samo ako je neophodno i
– obavljanjem provokacionih testova samo ako je neophodno. =““ =“:/s/2019/11/17/fb-content.png“ „0“ =“0″}