Ako bih kao psihoterapeut trebala da izdvojim jedan jedini faktor koji određuje kako će neka osoba proći u životu, bez mnogo razmišljanja i dileme bih izdvojila životni stav osobe u odnosu na preuzimanje odgovornosti za vlastiti života. Ali šta to konkretno znači?
Ako bih kao psihoterapeut trebala da izdvojim jedan jedini faktor koji određuje kako će neka osoba proći u životu, bez mnogo razmišljanja i dileme bih izdvojila životni stav osobe u odnosu na preuzimanje odgovornosti za vlastiti života. Ali šta to konkretno znači?
Preuzimanje odgovornosti znači više stvari. Pre svega znači ne kriviti nekog drugog za ono što jesmo, šta radimo, imamo i osećamo. Time svoju moć dajemo toj osobi i prepušteni smo njenoj milosti i nemilosti. Preuzimanje odgovornosti takođe znači i ne krivite samog sebe. Da bi se izbeglo samookrivljavanje treba da prihvatimo da svako uvek radi najbolje što zna u tom konkretnom trenutku. Preuzimanje odgovornosti znači i postati svestan kada i gde ne preuzimamo odgovornost u sopstvenom životu, da bismo to mogli da izmenimo. Najčešći znaci koji nam ukazuju na nepreuzimanje odgovornosti u životu su brojne negativne emocije: bes, okrivljavanje, samosažaljenje, opsesivnost, zavisnost, ljubomora, kritičnost, razočaranosti itd.
Preuzimanje odgovornosti znači kontrolu nad negativnim glasom u našoj glavi koji nas upozorava da će sve poći po zlu i propasti. Iako on postoji u svima nama, on je naš neprijatelj i moramo ga kontrolisati. Preuzimanje odgovornosti takođe znači otkrivanje šta želimo u životu i rad na tome da to ostvarimo. I najvažnije od svega, to znači biti svestan bogatstva izbora koje imamo u svakoj situaciji. Ukoliko to ne radimo znači da pasivno prihvatamo ono što nam život sam donosi. Neprihvatanje odgovornosti ima sledeće posledice:
• Zavisnost od drugih osoba
• Uplašenost u situacijama preduzimanja rizika i donošenja odluka
• Neuspešnost u životnim poduhvatima
• Neuspešnost u ličnim odnosima
• Zavisnost od raznih supstanci, kao što su alkohol, droge, hrana ili nezdrava ponašanja kao što su kockanje, seks, pušenje, rad itd.
• Nesposobnost da se veruje drugim ljudima i da se u njihovom društvu osećamo sigurno
Pre nego što vidimo šta nas sve sprečava u prihvatanju odgovornosti za sopstveni život procenite sebe na skali od 1 do 5 u kojoj meri prihvatate odgovornost za sopstveni život u različitim životnim oblastima, pri čemu je 1 uvek neodgovoran, 3 ni odgovoran ni neodgovoran tj. neutralan a 5 uvek odgovoran.
___ a. Briga o sopstvenom fizičkom zdravlju
___ b. Briga o svom mentalnom zdravlju
___ c. Kontrola težine, korišćenje alkohola i droga bez obzira da li su medicinski dozvoljene ili nedozvoljne
___ d. Kontrola kockanja, kupovanja i seksualnog ponašanja
___ e. Kontrola preterivanja u radu
___ f. Briga i održavanje zdravih odnosa sa drugim ljudima
___ g. Preduzimanje mera da se reše tekući problemi i teškoće
___ h. Upravljenje sopstvenim vremenom, stresom, prevazilaženje strahova
Objašnjenje: Ocena 3 ili manje u bilo kojoj oblasti ukazuje na potrebu za većim prihvatanjem odgovornosti u toj oblasti.
Postoji više razloga zašto neki ljudi prihvataju odgovornost za sopstveni život a neki ne. Od najvažnijih izdvajamo sekundarnu dobit, zonu komfora i lokus kontrole.Evo kako oni deluju:
Ukoliko ne preuzimemo odgovornosti znači da prihvatamo tzv. sekundarne dobiti koje nas često drže u poziciji pasivnosti i žrtve. Sekundarna dobit predstavlja skup svih razloga zbog kojih ostajemo u situacijama u kojima smo nesrećni i nezadovoljni. Generalna dobit je naravno u tome što ostajući tu gde smo ne moramo da se suočavama sa našim strahovima i da preuzimamo odgovornost, što je naporno. Iako je ostajanje u poziciji žrtve bolno,ono je istovremeno lako i poznato. A poznato je da je strah od novog i nepoznatog najveća prepreka ličnoj promeni, bez obzira da li se ona dešava spontano ili u okviru neke psihoterapije.
Pored sekundarne dobiti ne preuzimanjem odgovornosti za vlastiti život je povezana i tzv. zona komfora. Zona komfora je prostor u kome funkcionišemo i u kome se osećamo komforno. Ako taj prostor prekoračimo, javlja se doživljaj diskomfora koji je često praćen pojavom straha. Stalno proširivanje psihološke zone komfora doprinosi podizanju samopoštovanja a da bi se ova zona proširila moramo da preuzmimamo rizike.
Preuzimanje odgovornosti za sopstveni život zavisi i od tzv. lokusa kontrole konkretne osobe. Džulijan Roter koji je pedesetih godina prošlog veka prvi skovao ovaj termin ga je objašnjavao kao stepen do koga čovek veruje da može da kontroliše sopstvenu sudbinu. Ljudi se po njemu razlikuju prema osećanju kontrole nad svojim životom. Neki veruju da je sve što im se dešava rezultat njihove aktivnosti i da oni sami kontrolišu svoj život. Takve osobe po ovom autoru imaju unutrašnji lokus kontrole. Drugi pak veruju da je kontrola njihovih sopstvenih života van njih i objašnjenja nalaze u sudbini, sreći, okolnostima, drugim ljudima, pa čak i u slučajnosti. Lokus kontrole je dosta istraživan i pokazalo se na primer da osobe sa unutrašnjim lokusom kontrole imaju veće zadovoljstvo životom generalno, kao i u raznim drugim ulogama. Interesantno je da se lokus kontrole može razložiti na 3 elementa i to: 1. ko odlučuje šta će se desiti, 2. ko ima kontrolu i mogućnost promene aktivnosti i pod 3. ko snosi odgovornost za posledice.
Kada kažemo sebi da ne postoji ni jedna situacija u kojoj ćemo biti koja je potpuno van naše kontrole, tj. da uvek postoji bar nešto što možemo uraditi da nam bude bolje nego ne uraditi ništa, tada smo napravili prvi krupan koran ne samo ka unutrašnjem lokusu kontrole nego i prema uspešnosti u svemu što radimo. Unutrašnji lokus kontrole nam daje snagu da se krećemo napred i kad drugi stoje, da pokušavamo ono što drugi nisu pokušali kao i da se ne prepuštamo sudbini i drugima, jer kao što narod kaže: „Svako je kovač svoje sreće“.
autor:
Tatjana Šešum, psiholog psihoterapeut