Kompletno ili delimično udvajanje uretera se često otkriva na ekskretornim urografijama. Potpuno udvajanje (duplicitet) peluma i uretera proteže se od bubrega do bešike. Ureteri se ulivaju u bešiku kroz dva orificijuma, od kojih niži pripada gornjem delu bubrega. Mnogo je češća bifidnost peluma i gornjeg dela uretera, dok je udvojenost uretera samo u distalnom delu izuzetno retka.
Ektopični orificijumi su retke anomale, u 80% udružene sa duplicitetom uretera. Ektopični ureteralni otvor se može nalaziti na raznim mjestima, niže i medijalne od normalnog položaja. Kod muškaraca ne praćen inkontinencijom, jer je uvek iznad spoljnjeg sfinktera: na vratu bešike, u zadnjoj uretri, semenim kesicama i u kanalu duktusa deferensa. Kod žena su ektopični orificijumi često praćeni inkontinencijom, a nalaze se na vratu bešike, u uretri, na vulvi, u vagini i u uterusu. Bubrezi koji se dreniraju ureterom sa ektopičnim orificijumom obično su anomalični i hidronefrotični.
Ureterokela je urođeno, loptasto proširenje distalnog dela uretera u lumen mokraćne bešike. Razvija se zbog delimično suženog, punktiformnog orificijuma. Skoro pet puta je češća kod žena. Ureterokele su u 10% bilateralne. Kada je opstrukcija ušća većeg stepena, dolazi do uvećavanja ureterokele i konsekutivne ureterohidronefroze. Ureterokela se može razviti i na ektopičnom orificijumu.
Retrokavalni ureter je retka anomalija u poziciji uretera, koji u ilijako-lumbalnom delu prolazi iza vene kave. Više je vaskularna nego ureteralna abnormalnost. Po Nielsenu javlja se u 0,9:1000 slučajeva. Klinički je značajan samo kada izazove hidronefrozu. Operativno se rešava presecanjem, repozicijom i reanostomozom proširenog dela uretera, lateralno od vene kave.
Megaureter predstavlja urođenu dilataciju uretera, u promjeru širu od 1 cm, bez anatomski izražene intravezikalne opstrukce ili neurogene disfunkce mokraćne bešike. Razvoj megauretera se objašnjava adinamičnim i ureterovezikalnim segmentom, u kojem je poremećena peristaltika, odnosno normalna eliminacija i protok mokraće. U ovom jukstavezikalnom, aperistaltičnom segmentu uretera muskulatura je cirkularno orentisana, vlakna su atrofična i odeljena slojevima fibroznog tkiva. Ureterektezija se razvija ascendentno od ovog adinamičnog , funkcionalno stenozantnog dela uretera. Megaureteri mogu biti opstruktivni i praćeni vezikoureteralnim refluksom. Češći su kod muškaraca i sa leve strane. Bilateralni megaureteri nesu retki kod novorođenčadi.
Operativno se zbrinjavaju uklanjanjem aperistatičnog segmenta i reinplantacijom uretera, antirefluksnom metodom.
Veziko-ureteralni refluks je patološko stanje, koje se ispoljava vraćanjem urina iz bešike u gornje mokraćne puteve, u toku mokrenja. Povratni tok urina iz bešike u ureter je sprečen valvularnim mehanizmom na ureterovezikalnom spoju. Refluks je genetski uslovljen u ranom detinjstvu, dok kod odraslih biva akviriran.
Može biti izazvan kratkim, intravezikalnim, submukoznim tunelom uretera, postvezikalnom opstrukcijom, povredom ureteralnog orificijuma, dugotrajnim cistitisima i neurološkim oboljenjima mokraćne bešike.
Kongenitalni, neinficirani vezikoureteralni refluksi procesom maturace do četvrte godine života mogu spontano da nestanu.
Vezikoureteralni refluksi se u 30 do 50% komplikuju urinarnim infekcijama ascendentnog, pelonefritičkog tipa.
Na osnovu mikcione cistouretrografe, vezikoureteralni refluksi se razvrstavaju u četiri stepena. U prvom se refluks penje u distalni ureter. U drugom se urin vraća u ureter, pelon i kalikse. U trećem su već izražene pelonefritičke promjene na čašicama, koje postaju batičaste. U četvrtom stepenu su ureteri dilatirani i izuvijani, pelum izrazito proširen, a čašice narušene arhitekture, dok je renalni parenhim reduciran.
Vezikoureteralni refluksi, praceni recidivirajucim uroinfekcijama, tretiraju se hirurški, ureterocistoneostomijama sa antirefluksnom submukoznom tunelizacijom.