Urinarna infekcija je patološki proces u urinarnom traktu, izazvan invazijom mikroba, pretežno bakterija. Signifikantna bakteriurija, u kojoj se nalazi više od 100 000 klica u 1 ml mokraće, ukazuje na prisustvo infekce u urinarnim putevima. Infekcija može zahvatiti jedan segment mokraćnog sistema, kao što su gornji ili donji urinarni putevi, koji su donekle međusobno odeleni gracilnim anatomskim preprekama. Međutim, hematogena infekcija se širi descendentno iz renalnog parenhima na gornje, a kasne i na donje mokraćne puteve. Obratno, kod urinogene, ascendentne infekce, propagiranje se dešava retrogradnim tokom, od donjih ka gornjim mokraćnim putevima i bubrežnom tkivu.
Zajednička klinička slika i sklonost ka širenju infekce iz jednog u drugi dio kanalikularnog sistema opravdavaju uobičajeni opšti naziv za urinarnu infekciju.
Po učestalosti, infekce mokraćnog sistema su druge po redu, neposredno iza najčešćih, respiratornih infekcija. Žene su, zbog kratke uretre, deset puta češće izložene infekcijama nego muškarci. Periuretralnom i crevnom florom se kontaminira ženska uretra dovodeći do uroinfekce. U starijim godinama života incidencija se u oba pola povećava zbog seksualnih aktivnosti i čestih hipertrofija prostate.
Nespecificne urinarne infekce su u 90% izazvane gram-negativnim, a samo u 10% gram-pozitivnim bakterijama. Dugotrajna primena antibiotika smanjila je broj i virulenciju gram-pozitivnih, ubikvitarnih stafilokoka i fekalnih streptokoka. One se često nalaze u bolničkoj sredini i mogu izazvati hospitalne, na antibiotike rezistentne infekce. Skoro 1/3 svih urinarnih infekcija uzrokovana je Escherichijom coli, poreklom iz intestinalnog trakta. Urološkopatogeni slojevi ove baktere imaju specifičnu sposobnost adherence na uroepitel. Druge gram-negativne klice iz grupe Proteusa, Pseudomonasa i Klebsiella su ređe zastuplene, a svaka od njih ima svoje karakteristike u pogledu virulentnosti i osjetljivosti na antibiotike.
Monoinfekcije, izazvane jednim uzročnikom, javljaju se kod akutnih i jednostavnih procesa, dok su kod hroničnih formi, koje prate patološko anatomske promene i urinarna staza, češće mešane infekce, u kojima sudeluju dve ili više bakterija.
Recidiv urinarne infekce se obično javlja sa istim uzročnicima, u toku mesec dana posle završetka nedovoljno uspješne terape.
Reinfekcija nastaje pola godine nakon izlečenja prethodne uroinfekce. Izazvana je novim uzročnicima ili drugim serološkim tipovima iste grupe bakterija.
Potpuni ili delimični zastoj mokraće izazvan opstruktivnim procesima različite patogeneze lako se komplikuje infekcijom koju je teško sanirati, bez prethodnog otklanjanja uzroka staze. Skleroze vrata mokraćne bešike, hipertrofe prostate, urolitijaze, stenoze uretre, urođene anomale sa stazom, kao kod hidronefroza, megauretera i divertikuluma ili traume urotrakta i kičmene moždine mogu biti organski uzroci za perzistiranje urinarne infekce. U ovim patološkim stanjima, kateterizacija u cilju derivace urina, može da provocira katetersku groznicu ili potencira postojeću infekciju. Dovoljno je da osobi sa sterilnim urinom bude postavlen kateter u bešiku samo 24 h, da bi u 50% slučajeva izazvao bakteriuriju.
Dijagnostika
Klinička slika akutne infekce mokraćnog sistema, praćena karakterističnom simptomatologijom, dovoljno je indikativna za primenu odgovarajućih dijagnostičkih postupaka.
Dominantne su cističke smetnje, koje se manifestuju učestalim mokrenjem, praćenim osjećajem urgentnosti ili prisilnog nagona na mokrenje i pečenjem pri mokrenju. Kada su infekcijom obuhvaćeni pelokaliksni sistem i renalni parenhim u vidu akutnog pelonefritisa, javlja se grozničavo stanje sa bolovima u lumbalnim ložama, povišenom tjelesnom temperaturom, opštom slabošću i jezom. Obično je intenzitet simptomatologe srazmeran jačini infekce, odnosno masivnosti i virulentnosti bakterijalne flore, stazi urina, organskim predisponirajućim činiocima i imunoreaktivnim sposobnostima organizma i njegovog biotonusa.
Svaku sumnju na akutnu urinarnu infekciju treba otklonti ispitivanjem mokraće, koju treba uzeti u sredini mikce, uz prethodnu higensku toaletu glansa penisa ili introitusa vagine.
Prisustvo većeg broja leukocita i bakterija u centrifugiranom sedimentu urina, odnosno piurija i bakteriurija, jeste laboratorijska potvrda za prisustvo infekce u urinarnom traktu.
Identifikacija uzročnika infekce se vrši na osnovu urinokulture. Kvantitativno utvrđivanje broja bakterija u mililitru urina provodi se u bakteriološkom laboratoriju po Sanfordovoj metodi. Lažno pozitivni rezultati urinokulture mogu se dobiti kontaminacijom mokraće periuretralnom florom, zadržavanjem uzorka urina za inkubacioni period i na temperaturi koja omogućava razmnožavanje bakterija. Lažno negativni rezultati se mogu očekivati kod kompletne opstrukce inficiranog segmenta urotrakta i ako je u vreme uzimanja urinokulture primenjivan tretman sa antibioticima ili uroantisepticima.
Istovremeno testiranje osjetljivosti urinokulturom izolovanih bakterija na određene lekove, odnosno izvođenje antibiograma, pomaže u određivanju odgovarajuće medikamentozne terape mokraćnih infekcija.
Svaku urinarnu infekciju obavezno treba etiološki i patogenetski razjasniti. Budući da su retke jednostavne i nekomplikovane urinarne infekce kod muškaraca, to treba pri pojavi infekce provesti urološko ispitivanje. Kod žena, koje su izložene povremenim banalnim postkoitalnim cistitisima, kompletnu urološku dijagnostiku treba primeniti nakon višekratnog recidiviranja urinarnih infekcija.
Ekskretorna urografija i mikciona cistouretrografija, uz eventualne dopunske endoskopske preglede, dovoljno su egzaktne dijagnostičke metode za donošenje preciznih zaključaka o prirodi urinarnih infekcija i njihovih patoloških uzroka i posledica.
Tretman
Lečenje urinarne infekce na treba shematizovati ili ordinirati antibakterijski agens samo prema antibiogramu. Pre početka tretmana treba proceniti da li je posredi jednostavna ili komplikovana infekcija, odnosno kakvo je strukturalno stanje mokraćnog trakta i da li je poremećen funkcionalni integritet mokrenja. U nekomplikovanim slučajevima akutne urinarne infekce moguća su i spontana izlečenja. Međutim, i kod jednostavnih infekcija treba primeniti efikasan tretman radi skraćenja trajanja bolesti i sprečavanja komplikacija.
Osnovni cilj terape je usmeren ka što bržem i potpunem uništavanju uzročnika infekce iz svih segmenata urotrakta. Uz primenu odgovarajućih antibakterijskih lekova, kod izraženih cistitičkih tegoba i prisilnih nagona na mokrenje praćenih tenezmima, preporučuju se i spazmolitici ili blagi sedativi.
Odabiranje antibiotika se uglavnom zasniva na nalazima antibiograma. U urgentnim slučajevima se ne mogu dva dana čekati rezultati ovih bakterioloških testova, već se ordiniraju medikamenti na osnovu iskustva o njihovim farmakološkim svojstvima. Akutne uroinfekce obično reaguju na odgovarajuću terapiju dramatično i promptno. Kada nema pozitivnog terapijskog odgovora na ordinirane lekove, treba posumnjati u njihovu efikasnost ili u postojanje organskih predisponirajućih faktora, koji komplikuju obolenje i zahtevaju radikalne lečenje.
Medikamentozni tretman mokraćnih infekcija treba da bude ciljan, dovoljno rano započet i dovoljno dugo i energično proveden. Prednost imaju baktericidna nad bakteriostatičkim sredstvima. Sve uzročne činioce koji doprinose razvoju i perzistiranju infekce treba hirurški zbrinuti, da bi se otklanjanjem urinostaze ili drugih patoloških supstrata obezbedila efikasnost antimikrobne terape