Zahvaljujući topografskim odnosima, delimičnoj pomičnosti i srazmjerno malim dimenzijama, bubrezi su relativno zaštićeni snažnim koštano-mišićnim zidovima i amortizujućim svojstvima perirenalnog masnog tkiva. Međutim, hemodinamizam koji vlada u bubregu i hidrostatski odnosi u gornjim urinarnim putevima, kao i otpornost nerastegljive fibrozne kapsule, koja ne dozvoljava proširivanje ili moduliranje organa, čine ga napetim, krtim i vulnerabilnim. Sa takvim anatomskim i funkcionalnim osobinama bubrega mogu se objasniti povremene povrede izazvane indirektnim mehanizmom, pri naglom ubrzanju ili padu na noge ili leđa.
U zavisnosti od mehanizma nastajanja i intenziteta sile, ove povrede se mogu javiti u varijacijama od kontuze do potpunog razmrskavanja organa ili otkidanja njegovog hilusa.
Razvrstavanje povreda bubrega se zasniva na kliničko-radiološkoj slici, prema Maintzu. Razlikuju se lake, teške i za život opasne, kritične renalne traume. Prema Scott-Corltonovoj klasifikaciji, u lake povrede se svrstavaju kontuze bubrega, sa eventualnom malom rupturom parenhima koje se ne protežu na pelo-kaliksni sistem, dok se u teške povrede ubrajaju prskanja kapsule, tkiva i kanalnog sistema bubrega, praćene perirenalnim hematomom i ekstravazacijom mokraće. Posebnu grupu povreda predstavljaju rupture bubrežnog hilusa.
Hematurija je prateći simptom bubrežnih trauma, osim kod kompletne rupture vaskularne peteljke bubrega ili prekida kontinuiteta uretera. Tumor koji se uvećava na povređenoj strani lumbalne lože i abdomena ukazuje na masivnost perirenalne hemorage i težinu povrede koja ugrožava traumatizovanog.
Izolovane ili u politraumi kombinovane povrede bubrega iziskuju neodložno, još u toku reanimace, provedeno ispitivanje, kako bi se dobio uvid u karakter povrede i utvrdila indikacija za njeno zbrinjavanje.
Infuzionom urografijom se dovoljno jasno prikazuju ekstravazace kontrasta, promene na gornjim mokraćnim putevima ili funkcionalni poremećaji na povređenom bubregu. Dijagnostika se, po potrebi, može nadopuniti ehorenografijom, kompjuterizovanom tomografijom ili renalnom angiografijom.
Kod svih ruptura bubrega sa perirenalnom ekstravazacijom preporučuje se hirurški agresivan pristup, odnosno rana intervencija u cilju konzervace organa i prevence kasnih posttraumatskih komplikacija. Povređenom bubregu treba pristupati transperitonealno, naročito ako se sumnja na istovremenu traumu abdominalnih organa ili leziju bubrežnog hilusa.
Izolovane ili u politraumi kombinovane povrede bubrega iziskuju neodložno, još u toku reanimace, provedeno ispitivanje, kako bi se dobio uvid u karakter povrede i utvrdila indikacija za njeno zbrinjavanje.
Nefrektome su dozvolene samo za potpuno razmrskane bubrege. U svim drugim slučajevima treba odstraniti urohematome, rekonstruisati kanalni sistem i rupturirani parenhim. Osnovni cilj intervencija treba da se sastoji u očuvanju organa.