Glava i vrat butne kosti stvaraju sa dijafizom ugao koji ne sme biti manji od 120° ali ni veči od 130°, a u odnosu na osu kolena taj ugao mora biti od 5 do 15°. Isto tako je značajna prokrvlenost u predelu vrata i glave butne kosti koji se napaja uglavnom (4/5) od strane a. circumflexae femoralis medialis et lateralis, koje su grane a. femoralis.
Manji deo glave i vrata butne kosti se napaja preko arterije koja prolazi kroz ligamentum capitis femoris (1/5).
Grane navedenih cirkumfleksnih arterija prolaze kroz kapsulu articularis i pri povredama se mogu prekinuti, što uzrokuje aseptičku nekrozu glave i vrata butne kosti.
Kod dece i odraslih ljudi sila koja izaziva prelom u predelu vrata mora biti izuzetno jaka. Kod starijih ljudi je to sasvim drugačije zbog nastanka osteoporoze kod kojih su prelomi vrata razmerno česti. Tipični mehanizam kod povređenog zbog slabe koordinacije mišiča je pad na povređenu nogu koja se rotira. U odnosu na mesto preloma razlikujemo medijalne (intrakapsularne) i lateralne (ekstrakapsularne) prelome.
U odnosu na ugao koji gradi linija preloma sa horizontalnom ravni razlikujemo više tipova preloma. U odnosu na različite autore različite su i podele, kao npr. najjednostavnije su podele po Pauwelsu i Gardneru.
Takođe razlikujemo, u zavisnosti od načina nastanka povrede, abdukcijski ili adukcijski mehanizam.
Abdukcijski prelom tipa Pauwels I nazivamo impaktirani ili uklinjeni prelom (takvih su oko 12% svih medijalnih preloma u vratu butne kosti). Značajno za taj prelom je to što je uglavnom stabilan, da je glava u odnosu na vrat u valgusnom položaju i da na površine preloma deluju samo sile pritiska i nikakve druge sile.
Značajno prognostički lošiji su adukcijski prelomi, kada glutealni mišiči povlače vrat butne kosti u položaj spoljašnje rotacije i kranijalno. Prognoza kod takvih preloma je loša.
Opisane povrede kod dece su veoma retke, pre svega ih viđamo kod politraumatizovanih i pri teškim saobračajnim udesima.
Klinički znaci.
Za ovakve prelome značajna je starost povređenog i anamnestički podatak o mehanizmu nastanka povrede. Takođe je značajna klinička slika, povređeni navode bol u celoj butnoj kosti i kuku a aktivna pokretljivost je skoro potpuno ograničena, pri pasivnim pokretima bolesnik navodi jake bolove. Povređena butna kost je u spoljnoj rotaciji.
Za potvrdu dijagnoze potrebno je rendgensko snimanje u dve projekcije, i to AP i bočni položaj.
Tretman.
Abdukcijski prelomi tipa Pauwels I danas se leče konzervativno. Pri takvim prelomima ne smemo primenjivati skeletne trakcije. Pacijentu se određuje strogo mirovanje u trajanju od dve nedele, u kom periodu načinimo nekoliko kontrolnih snimaka koštanih odlomaka. Posle 14 dana, i ako ne dolazi do primicanja odlomaka, bolesnik počinje da ustaje, ali noge ne sme opterečivati do tri meseca. Kod svih drugih preloma u vratu butne kosti postavimo skeletnu trakciju kroz tuberozitas tibiae, nogu položimo na Braunovu opornicu i opteretimo je sa 1/7 ili 1/10 telesne težine. Ako se odluči na operativni zahvat, mora se što pre fiksirati prelom. Za fiksaciju preloma postoje više mogučnosti, od kojih bi teško nekoj od metoda dali prednost.
Pri prelomima tipa Pauwels II i III kod biološki mladih preporučljivo je da se stavi endoproteza. I tu se pojedini autori ne slažu u tome da kod svih načine parcijalnu ugaonu endoprotezu. Takvo razmišljanje je pre svega mehaničko. Kod ovako povređenih osoba potrebno je dobro proceniti sve relevantne podatke o povređenom. Na osnovu svega toga treba se odlučiti za vrstu postupka.
Po operaciji (osteosintezi) nužno je rasterečenje povređene noge, posle čega je procenat aseptičkih nekroza glave butne kosti veoma mali.
Komplikacije su pre svega aseptička nekroza butne kosti (po nekim autorima i do 60%) , na drugom mestu je razdvajanje osteosinteze i pseudoartroza preloma (oko 15%). Pre svega visok je postotak nekroze glave butne kosti kod preloma u dece. Ocena o nastanku aseptičkih nekroza je definitivna posle jedne do dve godine. Kod starijih povređenih osoba produžena imobilizacija dovodi do embolija, bronhopneumonija, dekubitusa i pogoršanja cerebralne arterioskleroze.
Zbog svih ovih komplikacija večina autora preporučuje operativno lečenje, fiksaciju preloma što pre i što bolju imobilizaciju povređenog.