Selen je esencijelni mikronutrijent. Otkrio ga je 1817. godine švedski hemičar Jons Jacob Berzelius. Ime je dobio po grčkoj reči selene što znači mesec, zbog svoje svetlosive boje prilikom topljenja.
Nalazi se u tragovima u organizmu. Služi kao antioksidans, naročito u kombinaciji sa vitaminima C, E, tako što je „borac“ protiv tzv. Slobodnih radikala.
Slobodni radikali mogu oštetiti ćelijske membrane i DNK, doprinose starenju i razvoju brojnih oboljenja srca, krvotoka, pa čak i kancera. Antioksidansi neutrališu efekat slobodnih radikala i doprinose smanjenju oštećenja koja su nastala pod njihovim dejstvom.
Selen utiče na rad kardiovaskularnog, imunološkog, koštano-mišićnog, nervnog i reproduktivnog, kao i endokrinog sistema. Naglasak je na njegovom uticaju na rad štitne žlezde.
Sinergističkim antioksidativnim delovanjem s vitaminom E štiti ćelije od oštećenja, a često se kombinuje s cinkom, mineralom kojem se takođe pripisuju antioksidativna svojstva i pozitivan uticaj na imunološki sistem.
Izvori Selena
U prirodi se pojavljuje u organskom (selenometionin i selenocistein) i anorganskom (selenit i selenat) obliku.
Kvalitetnom i uravnoteženom ishranom unosimo 70-100 µg selena. Apsorpcija se većim delom odvija u dvanaestopalačnom crevu (50-80%) i menja se u zavisnosti od oblika.
Apsorpcija anorganskog selena varira 50-100%. Organski selen se apsorbuje brzo i skoro potpuno (90%). Najbolja apsorpcija je u obliku selenometionina iz hrane životinjskog porekla.Količina selena u hrani zavisi od lokacije tla na kojem su biljke rasle i životinje živele. Određena je količinom selena u tlu u određenom području, vrstom tla, agro-klimatskim uslovima i geografskim položajem.
Najbogatiji izvori selena u hrani su meso, riba, morski plodovi, brazilski orah i ostali orašasti plodovi i žitarice. Bogati izvor selena čine i jaja, kvasac, hleb,pečurke i beli luk.
Selen se uništava kada se namirnice obrađuju. Unošenjem raznovrsne hrane, neprerađene, najbolji je način da se unese dovoljno selena ishranom. Selen je čest sastojak multimineralnih-multivitaminskih preparata, antioksidativnih formula. U većini preparata se nalazi u formi selenometionina.
Selen se izlučuje urinom (60%) i fecesom (35%), a kod povišenog unosa i izdisanjem u gasovitoj formi. Rezerve se nalaze u obliku selenoproteina, a najviše se akumulira u eritrocitima, slezini, jetri i zubima. Dokazano je postojanje u testisima i spermi.
Potrebne doze Selena
Preporučene dnevne doze selena za zdravu odraslu osobu variraju u zavisnosti od geografskog položaja. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučuje 55 µg/dan.
Dnevne doze za decu od jedne do tri godine iznose 20mg, od četiri do devet godina – 30 mg, a za decu od 10 do 13 godina – 40 mg. Deca starija od 14 godina i odrasli trebalo bi da unose 55 mg selena, dok je doza za trudnice 60 mg. Starije osobe trebale bi da unose nešto veću dozu – 70 mg.
Doza veća od 400 mikrograma dnevno može da izazove trovanje i prouzrokuje određene iritacije kože glave i noktiju.
Funkcije selena
Selen je neophodan je za biosintezu 25 različitih selenoproteina. U selenoproteine se ugrađuje u sklopu aminokiseline selenocisteina.
Među najpoznatijim selenoproteinima su enzimi glutation peroksidaza (najvažniji i najzastupljeniji antioksidativni enzim u ljudskom organizmu), tioredoksin reduktaza i jodotironin dejodinaza.
Selen kao deo enzimskog sistema od 4 glutation peroksidsaze ima antioksidantnu funkciju u kojoj deluje sinergistički sa vitaminima E i C. vitamin A služi kao dodatni stabilizacioni faktor antioksidansne zaštite organizma. Dugo neuklonjeni slobodni radikali mogu biti jedan od faktora koji učestvuje u nastanku velikog broja akutnih stanja, oštećenja i hroničnih oboljenja koja obuhvataju miokard, štitastu žlezdu, oko i fertilnost muškraca.
Selenoenzimi uključeni su u metabolizam hormona štitne žlezde, regulaciju redoks stanja i zaštitu od oksidativnih oštećenja. Iako tačan mehanizam delovanja još nije potpuno razjašnjen, selenoenzimi zbog svoje antioksidativne uloge čine važan faktor u karcinogenezi i smanjenoj progresiji tumora.
Selen podstiče rad imunološkog sistema: stimuliše stvaranje antitela, povećava aktivnost Th ćelija, citotoksičnih T ćelija i NK ćelija.
Selen je uključen u rast ćelije, programiranu smrt ćelije i ćelijsku signalizaciju.
Vitamini A, D i E podstiču apsorpciju selena.
Selen menja metabolizam nekih toksičnih metala (kadmijum, olovo, arsen, živa) čime smanjuje njihovu toksičnost.
Potreban je za biosintezu testosterona, kao i za stvaranje i razvoj spermatozoida. Tkivo u testisima sadrži velike koncentracije selena i odgovorno je za kvalitet sperme i plodnost muškarca, i igra značajnu ulogu u pokretljivosti spermatozoida.
Selen povoljno deluje na žene u menopauzi jer ublažava valunge i poboljšava opšte stanje.
Kome su potrebne povećane količine selena?
Srčani bolesnici
Naučnici su upoznati sa tim da nizak nivo selena može doprineti nastanku srčanih oboljenja i pogoršanja stanja aterosklerotskog plaka. Selen u kombinaciji sa vitaminom E, C i beta-karotenima može doprineti smanjenju LDL – lošeg holesterola.
Imune funkcije
Selen zajedno sa drugim mineralima omogućava formiranje imunih ćelija, što povećava odbrambene sposobnosti organizma u borbi sa infekcijama i drugim bolestima.
Rak
Dokazi su takođe pomešani, naime nekoliko studija na životinjama i ljudima ukazuje da selen štiti od nekih vrsta kancera. Naučnici su ustanovili da kod ljudi koji žive u predelima gde su zemljište i hrana bogati selenom postoji manji broj kancerogenih oboljenja.
Astma
Dokazi ukazuju da ljudi sa astmom često imaju nizak nivo selena. Prema nekim istraživanjima kod pacijenata koji su uzimali selen došlo je do smanjenja simptoma astme.
Muška neplodnost
Selen i drugi antioksidansi igraju značajnu ulogu u formiranju nekih proteina sperme. Prema nekim studijama, suplementacija selena povećava plodnost kod muškaraca koji su bili deficitarni u selenu. Ipak, visoke vrednosti selena su povezane sa smanjenom pokretljivošću sperme.
Reumatoidni artritis
Nizak nivo selena u krvi može predstavljati povećan rizik za razvoj reumatoidnog artritisa. Ali, kad se reumatoidni artritis već razvije uzimanje selena ne daje poboljšanja.
Sa kojim lekovima istovremeno uz Selen treba biti obazriv:
Ukoliko koristite sledeće lekove, potrebna je konsultacija lekara za istovremeno korišćenje selena: klozapin, kortikosteroidi, valproična kiselina, antikoagulansi, barbiturati.
Hemoterapija – selen može smanjiti dejstvo cisplatina, doksorubicina i drugih lekova protiv kancera, pa se ne treba koristiti u slučaju hemoterapije.
Nedostatak selena
Nedostatak selena u ljudskom organizmu može dovesti do ozbiljnih bolesti različitih sistema: kardiovaskularnog, endokrinog, imunološkog, koštano-mišićnog, nervnog i reproduktivnog sistema.
Studije su pokazale da nedostatak selena može dovesti do lošijeg raspoloženja i razdražljivosti, a čak se dovodi i u vezu s razvojem Alchajmerove bolesti.
Uticaj nedostatka selena na štitnu žlezdu uočen je pojavom endemskog kretenizma u nekim područjima Afrike. Karakteriše ga deficit joda i selena, hipotiroidizam, teškoće u razvoju i smanjenje intelektualne sposobnosti.
Nedostatak selena dovodi do povećane aktivnosti nekih virusa (Keshan bolest), a pokazalo se da selen kod osoba s hepatitisom B i C i inficiranih HIV virusom potpomaže odbranu organizma i tako usporava napredovanje bolesti.
Selen i štitna žlezda
Štitna žlezda je organ s najvećim udelom selena (0.2-2 µg/g tkiva).
Selen je ključan u sintezi, aktivaciji i metabolizmu hormona štitne žlezde. Sastavni je deo enzima tiroksin dejodinaze koja je odgovorna za prevođenje hormona štitne žlezde tiroksina (T4) u njegov aktivni (trijodtironin, T3) i inaktivni (rT3) oblik. Nedostatak selena može dovesti do poremećaja u ravnoteži ovog procesa.
Velika važnost selenu daje se kod autoimunih bolesti štitne žlezde. Hashimotov tireoiditis je autoimuna bolest štitne žlezde koju karakteriše prisutnost antitela.
Antitela mogu biti usmerena na protein tireoglobulin ili na enzim tiroidnu peroksidazu, dve komponente neophodne za proizvodnju hormona.
Različite studije izvršene na ispitanicima kojima su propisani lekovi za štitnu žlezdu (levotiroksin) pokazuju da suplementacija selenom u dozi 200 µg u trajanju od nekoliko meseci (tri i više) dovodi do značajnog smanjenja nivoa antitela (30-50%).
Niske doze selena povezuju se i s pojavom uvećane štitne žlezde i nastanka tiroidalnih čvorova.
Kod Gravesove bolesti, oblika hipertiroidizma, pokazalo se da nadoknade selena kod pacijenata koji su na terapiji lekovima za štitnu žlezdu pomaže u bržem uspostavljanju njenog normalnog rada.
Za sve nedoumice postavite našim lekarima ovde.
Dr Katarina Milisavljević
