Hejli-Hejli bolest – simptomi, lečenje

Hejli-Hejli bolest je redak genetski poremećaj koga karakterišu plikovi i erozije na koži. Najčešće su pogođeni vrat, pazuh, nabori na koži i genitalije. Lezije obično spontano prolaze i zarastaju bez ožiljaka. 

 

Sinonimi: HHB, benigni hronični pemfigus, porodični benigni pemfigus

 

Hejli-Hejli bolest je redak genetski poremećaj koga karakterišu plikovi i erozije na koži. Najčešće su pogođeni vrat, pazuh, nabori na koži i genitalije. Lezije obično spontano prolaze i zarastaju bez ožiljaka. Sunčevi zraci, toplota, znojenje i trenje često pogoršavaju simptome. Simptomi nastaju zbog poremećenog međusobnog vezivanja ćelija kože, što rezultira raspadom pogođenih slojeva. Simptomi se mogu razviti bilo kada, ali najčešće poremećaj postaje vidljiv nakon puberteta, obično oko treće ili četvrte decenije života. Hejli-Hejli bolest poznata je i kao porodični benigni pemfigus. Pemfigus je opšti termin za grupu retkih autoimunih poremećaja koji se ispoljavaju plikovima na koži. Simptomi Hejli-Hejli bolesti i pemfigusa su slični. Međutim, pemfigus je autoimuni poremećaj, poremećaj koji nastaje kada imuni sistem organizma greškom napada sam sebe. Hejli-Hejli bolest nije autoimuni poremećaj, i nema autoantitela. Hejli-Hejli bolest je poseban genetski poremećaj koji nastaje mutacijom gena koji kodira protein koji je bitan za normalno funkcionisanje ćelija.

 

Hejli-Hejli bolest nastaje zbog genetske mutacije (ATP2C1 gen). Taj gen kodira protein koji radi kao pumpa za kalcijum i magnezijum u ćelijama (u organeli Goldžijev aparat). Joni kalcijuma imaju glavnu ulogu u adheziji (vezivanju) ćelija, i kada kalcijumska pumpa ne funkcioniše kako treba, pogođene ćelije se međusobno neće spajati pravilno, što dovodi do oštećenja kože (akantoliza). Tačan mehanizam kojim gubitak ili nepravilna funkcija proteinskog proizvoda ATP2C1 gena dovodi do bolesti nije u potpunosti razjašnjen. Protein je najaktivniji u keratinocitima, glavnom ćelijskom tipu najudaljenijeg sloja kože (epiderma). Ako se keratinociti ne spojaju, dolazi do stvaranje plikova koji se vide u ovoj bolesti.

Hejli-Hejli bolest se nasleđuje autozomno dominantno. Potrebna je samo jedna kopija gena koji je nosilac poremećaja da bi se razvila bolest. Taj gen može se naslediti od bilo kog roditelja. Rizik prenošenja je 50% za svaku trudnoću. Rizik je isti za oba pola. Bolest ne mora striktno da se nasledi. Može biti i rezultat nove, spontane mutacije na genu. 

U većini slučajeva postoji pozitivna porodična istorija bolesti.

 

Bolest je prvi put opisana u medicinskoj literaturi 1939.godine.

Hejli-Hejli bolest podjednako pogađa i muškarce i žene. Prema određenom broju podataka, poremećaj pogađa 1 od 50.000 ljudi u opštoj populaciji. Bolest se neretko pogrešno dijagnostikuje, što znatno otežava utvrđivanje njene prave učestalosti u populaciji.

Iako se Hejli-Hejli bolest obično prvi put ispoljava u pubertetu, postoje slučajevi koji se razviju tek u trećoj ili četvrtoj deceniji.

 

Simptomi bolesti i njihova težina variraju od osobe do osobe, čak i među članovima iste porodice. 

Hejli-Hejli bolest se obično prvo pojavljuje kao erozivni kožni osip, koji najčešće pogađa pazuh, vrat, grudi, prepone. Lezije mogu prekrivati slojevi kože koji podsećaju na koru (hiperkeratoza). Promene mogu da svrbe, i da izazivaju osećaj peckanja. Mogu se ljuštiti, i ostavljati za sobom bolnu, crvenu, otečenu kožu. Tu može doći do nastanka sekundarne infekcije, što može izazvati bol, povišenu temperaturu, i neprijatan miris. Lezije na koži pogoršavaju trenje, vrućina, vlaga, povrede, i izlaganje sunčevim zracima.

Kožne lezije koje su osnova Hejli-Hejli bolesti uglavnom spontano prolaze, ali se i vraćaju. Dužina perioda izbijanja, i vreme između izbijanja lezija, i recidiva variraju. Kada se lezije povuku, i zarastu, najčešće ne ostavljaju ožiljke.

 

Postoje poremećaji koji ispoljavaju simptome slične simptomima Hejli-Hejli bolest. Poređenja su važna zbog precizne dijagnoze bolesti.

Pemfigus je opšti termin za grupu retkih autoimunih poremećaja koji se manifestuju plikovima na koži. Autoimuni poremećaji nastaju kada imuni sistem greškom napada zdravo tkivo. Kada napada “sam sebe”. Dve glavne vrste pemfigusa su Pemfigus Vulgaris i Pemfigus Foliaceus. Svaka vrsta ima svoje podtipove. Postoje još neki, slični poremećaji, koji se često klasifikuju kao pemfigus. Najčešći u populaciji su Paraneoplastični pemfigus, i Pemfigus IgA. Svi ovi poremećaji se manifestuju sličnim kliničkim karakteristikama, ali različitim mikroskopskim (histološkim). Simptomi i njihova težina, povezani sa različitim oblicima pemfigusa variraju. Za sve oblike karakteristično je razvijanje bula na površini kože – na epidermu. Kod Pemfigusa Vulgarisa, lezije se razvijaju na sluzokoži (najčešće je to sluzokoža u ustima). Ako se na vreme i adekvatno ne leči, pemfigus može dovesti do komplikacija, koje mogu biti opasne po život. 

 

Keratosis follicularis, poznata kao Darijerova bolest je još jedan redak genetski poremećaj kože. Oboleli razvijaju kožne lezije poznate kao papule, ili plakove. Ove promene se vremenom mogu povećavati i širiti. Neretko su pogođeni i nokti i sluzokože. Postoje periodi kada se znakovi bolesti poboljšavaju (remisija), ali lezije se obično ponavljaju (recidiv). Specifičnost kliničke slike varira od pojedinca do pojedinca.  Bolest se nasleđuje autozomno dominantno.

 

Dijagnoza Hejli-Hejli bolesti postavlja se na osnovu temeljne kliničke procene, detaljne anamneze pacijenta, identifikovanja karakterističnih nalaza i različitih specijalizovanih testova, uključujući biopsiju i histološki (mikroskopski) pregled pogođenog dela kože. 

Biopsija takođe otkriva povećano stvaranje keratinskog tkiva (keratinizacija), i poremećaj međusobnog spajanja ćelija kože (adhezija) – akantoliza.

Testovi krvi kod obolelih ne pokazuju prisustvi antitela (autoantitela), što isključuje dijagnozu autominog pemfigusa.

Za potvrdu dijagnoze, najbolje je molekularno genetičko testiranje koje identifikuje mutaciju gena.

Lečenje Hejli-Hejli bolesti usmereno je na specifične simptome. Izbor terapije zavisi od više faktora, uključujući opseg i ozbiljnost bolesti, uzrast, i opšte zdravstveno stanje pacijenta.

Osobe koje boluju od ove bolesti treba da izbegavaju “okidače” poput sunčanja, znojenja, trenja, i da pokušaju da održavaju zahvaćena područja kože suvim. Kreme za sunčanje (sa faktorom), lagana pamučna odeća, hidratantne kreme, izbegavanje prekomerne vrućine, mogu pomoći u suzbijanju simptoma i pogoršanju kliničke slike.

Hladne komprese, obloge, blage kortikosteroidne kreme, topikalni antibiotici mogu biti efikasni u lečenju blagih slučajeva. Ozbiljniji slučajevi ipak zahtevaju sistemske antibiotike, i agresivnije kortikosteroidne kreme. Dugotrajna terapija kortikosteroidima ne preporučuje se, jer može dovesti do dodatnog slabljenja već oštećene kože.

Lekovi koji se bore protiv bakterijskih, gljivičnih i virusnih infekcija, takođe se koriste za lečenje ili sprečavanje sekundarnih infekcija, koje se relativno često javljaju kod Hejli-Hejli bolesti.

Istraživačke metode lečenja

Najnovije metode lečenja fokusiraju se na smanjenje rada znojnih žlezda. Botulin toksin (koji se koristi za smanjenje bora u estetskoj medicini) sve se više koristi kod Hejli-Hejli bolesti, sa ciljem da se smanji znojenje, jer je to glavni okidač kod mnogih.  Oralni glikopirolat (antiholinergik) takođe pomaže u smanjenju znojenja, zbog čega se sve više primenjuje.

U ozbiljnim slučajevima, koji su rezistentni na konvencionalnu terapiju, pokušava se sa derivatima vitamina A – retinoidima, kao što su Acitretin i Etretinat, lekovima koji suprimiraju imunski sistem – Takrolimus, i oralnim magnezijum-hloridom, koji pomaže jonskoj pumpi da bolje radi. Lekovi koji utiču na smanjenje oksidativnog stresa, kao što je melanokortinski analog Nle4-D-Phe7-alpha MSH, koji se daje subkutano (potkožno), takođe je pokazano da pozitivno utiče na smanjenje kožnih lezija u ovoj bolesti.

Kontrolisano hirurško struganje – dermoabrazija je hirurška estetska metoda koja se često primenjuje kod ovih pacijenata. Takođe, laseri za dezintegraciju pogođene kože pokazuju sve veću efikasnost i sve se više primenjuju.

Za obolele, i članove njihovih porodica, preporučuje se genetsko savetovanje.

Svakako je potrebno uraditi još istraživanja kako bi se utvrdila dugoročna sigurnost i efikasnost svih metoda lečenja bolesti. 

 

Izvor: DermNet, Medscape, RareDiseases.org,

dr Katarina Milisavljević