Sifilis i trudnoća… Sifilis ili lues, predstavlja relativno čestu i doskora veoma opasnu veneričnu bolest, koja se uglavnom prenosi polnim putem. Izaziva je bleda spiroheta Treponema pallidum. U Evropu je preneta iz Amerike posle otkrića novog kontinenta.
Posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući savremenoj veoma efikasnoj terapiji, naglo se smanjio broj slučajeva luetične infekcije, a time je opao i značaj ove bolesti. Široka primena uljanog rastvora penicilina doprinela je iskorenjivanju izvesnih endemskih žarišta i saniranju bolesti u predelima gde se sifilis ustalio.
Slučajevi nove infekcije luesom postali su u našoj zemlji veoma retki, pa se o luesu i o zaštitnim merama vrlo malo mislilo. Osećanje relativne sigurnosti i nedovoljna prevencija zbog relativno lakog lečenja, doveli su do toga da je značaj luetične infekcije potcenjen, što je imalo za posledicu njeno ponovno razbuktavanje i znatno povećanje broja novih slučajeva u toku poslednjih nekoliko godina. To je ponovo istaklo značaj luesa, kako kod negravidnih tako i kod gravidnih osoba.
Luetična infekcija ima veliki uticaj na tok i ishod graviditeta, naročito zbog toga što uzročnici bolesti blede spirohete, izazivaju značajne promene na posteljici i prodirući kroz placentnu barijeru inficiraju plod. Zbog toga se u trudnoći često javljaju: spontani pobačaji, prevremeni porođaji i smrt ploda u materici.
Ponovnom širenju luetične infekcije najviše je doprinela upotreba droge, promiskuitet, prostitucija i loši socijalno-ekonomski uslovi života. Infekcija se najčešće prenosi polnim opštenjem sa bolesnog na zdravog partnera. Kao ulazne vratnice infekcije služi oštećeni epitel donjih partija genitalnog trakta. Po prodiranju spirohete u organizam dotle zdrave osobe, asimptomatski period inkubacije traje tri nedelje.
Kod više od 50% inficiranih posle inkubacije na mestu prodora treponeme, stvara se promena indurisanog zida, ulcerirana u sredini, bezbolna, nazvana tvrdi šankr. Na mestu ulceracije nastaje sekundama gnojna infekcija. Istovremeno stvara se bezbolna regionalna limfadenopatija. Nelečena ili lečena, ova promena traje 40 dana, kada iščezava. To vreme je prvi stadijum infekcije. Posle toga spirohete prodiru u krvotok. Nastaje drugi stadijum bolesti stadijum generalizacije.
U to vreme javljaju se promene na koži bolesnice, u vidu vlažnih makula rasutih po celom telu (prepunih uzročnicima) i širokih kondilomacondilomata Iata na spoljnim genitalijama. Uz to dolazi do generalizovane limfadenopatije: limfne žlezde se uvećavaju, na dodir su čvrste i bezbolne. U ovom stadijumu bolesti moguća je i vanpolna infekcija zdravih osoba (znatno je ređa od polne).
Takođe, u drugom stadijumu bolesti spirohete iz krvi trudnice prodiru u posteljicu, inficiraju je i izazivaju promene. Obolela posteljica je znatno uvećana i bleda, sa znacima upaile čupica i njihove nekroze uz hiperplaziju strome.
To omogućava prelazak spirohete u krvotok začetka, odnosno ploda i u njegove organe. Prelaskom spirohete kroz ovako promenjenu posteljicu u krvotok ploda, nastaje intrauterina luetična infekcija začetka odnosno ploda.
Obično, kada blede spirohete prodru u placentu i krvotok ploda, one na vitalnim organima izazivaju takve promene koje uzrokuju smrt ploda, pa se bremenitost završava spontanim pobačajem. Po pravilu, kod luetične infekcije majke, retko dolazi do ranih pobačaja. Oni se najčešce javljaju u drugom trimestru trudnoce. Svaka naredna trudnoca, međutim, duže traje i posle nekoliko pobačaja može se roditi nedoneseno ili čak i doneseno novorođenče koje pokazuje znake urođenog luesa.
Ako se majka inficira u toku prvih osam lunamih meseci trudnoce, plod ce takođe biti zahvacen bolešcu. Samo ako se majka inficira pred kraj trudnoce na mesec i po do dva meseca pre samog porođaja, onda se plod rađa zdrav bez znakova luetične infekcije. Ovo se objašnjava time što je od momenta infekcije majke do prodiranja bledih spiroheta u njen krvotok, tj. do generalizacije procesa, potrebno da prođe oko dva meseca. Period inkubacije iznosi 21 dan i još 40 dana su spirohete lokalizovane na mestu primarnog afekta. Tek posle toga one prodiru u krvotok majke, odnosno i u cirkulaciju ploda.
Novorođenčad luetičnih majki imaju visok stepen mortaliteta i morbiditeta.
Kliničke manifestacije kongenitalnog luesa zapažaju se dve do četiri nedelje po rođenju. To mogu biti: uvećana jetra i slezina, žutica, anemija, promene na koži u vidu makula, sekrecija iz nozdrva, periostitis i kao najteži meningitis i hidrops.
Ako se na vreme ne otkrije i ne leči adekvatno, kongenitalni sifilis ispoljava se u svom kasnom obliku (posle dve godine): sedlast nos, Hačinsonovi zubi, visoko lučno nepce, nagluvost, sabljaste tibije, periostitis i intersticijalni keratitis.
U mnogim pak slučajevima novorođenče po rođenju izgleda normalno, pa je, da bi se dokazalo da li je intrauterino inficirano, uz duže kliničko posmatranje neophodno i korišćenje seroloških reakcija za dijagnozu luesa.
Ipak, i u takvim slučajevima, lekar je dužan da leči ne samo trudnicu u toku trudnoće nego i kasnije, posle porođaja, i nju i njeno novorođenče.
Sifilis i trudnoća lečenje
Terapija luetične trudnice je jednostavna i efikasna. Lečenje se uglavnom sprovodi ponovljenim visokim dozama penicilina. U svakom slučaju, kada se ustanovi luetična infekcija trudnice, treba sprovesti iscrpnu epidemiološku anketu i lečenje u saradnji i po uputstvima dermatovenerologa. Istovremeno treba posvetiti posebnu pažnju novorođenčetu, pri čemu se i kod njega brižljivo potraže znaci urođenog sifilisa i provere serološke reakcije. Ako se ustanovi da je i novorođenče inficirano luesom, terapija se takođe sprovodi davanjem penicilin-prokaina.