Primarni sindrom nemirnih nogu karakteriše raniji nastup simptoma, i sporija progresija. Najčešće se javlja pre 40. godine života. Sekundarni oblik obično se javlja nakon 40. godine, najčešće u sklopu nedostatka gvožđa.
Sindrom nemirnih nogu je zabeležen i kod manjka folne kiseline i magnezijuma, može se javiti i u sklopu trudnoće, šećerne bolesti, poremećaja rada bubrega, bolesti štitaste žlezde, oštećenja perifernih živaca (neuropatija), Parkinsonove bolesti, alkoholizma, Reumatoidnog artritisa ili nekih drugih autoimunih bolesti. U tim slučajevima se radi o sekundarnom sindromu nemirnih nogu.
Primena nekih lekova (neuroleptici, antiemetici, antihistaminici), Multipla skleroza, mijelopatija, i psihijatrijske bolesti (psihoze, depresija, anksioznost, napadi panike) mogu imati u nizu svojih simptoma i simptome nemirnih nogu.
Neke vrste lekova, kao što su lekovi protiv mučnine, protiv prehlade, protiv alergija, antipsihotici, antidepresivi, zapravo svi lekovi koji sadrže sedativne antihistaminike, mogu pogoršati simptome. Konzumiranje alkohola takođe može pogoršati simptome.
Sindrom nemirnih nogu – Dijagnoza
Dijagnoza se najviše zasniva na pacijentovim simptomima. Pojava sindroma u užoj porodici samo može da pomogne pri postavljanju dijagnoze za sindrom nemirnih nogu.
TERAPIJA
Lečenje za sindrom nemirnih nogu usmereno je na ublažavanje simptoma. Kod ljudi sa blagim do umerenim simptomima, promena stila života, poput redovnog vežbanja, kvalitetnog sna, smanjenja upotrebe kofeina, alkohola i duvana mogu biti od velike pomoći.
Pre uvođenja terapije potrebno je uzeti u obzir starost bolesnika, zatim težinu i frekvencu simptoma. Terapija se počinje najmanjom potrebnom dozom, obično pre spavanja, a doza se potom prilagođava kliničkoj slici.
Agonisti dopamina, ili dopamin (levodopa) smatraju se terapijom prvog izbora. Uzimaju se u jednoj dozi pre spavanja koja se postepeno prilagođava.
U težim oblicima bolesti daju se neki antiepileptici, a u najtežim slučajevima i opioidi.
Nemedikamentozno lečenje jednako je bitno. Preporučuju se hodanje i istezanje, hladne kupke, vežbe opuštanja, umerene vežbe tokom dana, masaža donjih ekstremiteta. Ne treba držati noge savijene dugo u jednom položaju.
Dopamin se može „podići“ i ishranom koja je bogata proteinima, ishranom koja je siromašna zasićenim mastima, konzimiranjem probiotika… Tu su i banane, ovas, sirovi badem, orasi, susam i semenke bundeve.
Simptomatsko lečenje bazira se na primeni magnezijuma, vitamina B12, folata, i gvožđa, ukoliko se pri analizi krvne slike primeti anemija.
U lečenju sekundarnog sindroma nemirnih nogu prvenstveno treba lečiti uzrok. Nadoknada gvožđa, folne kiseline, regulisanje vrednosti šećera u krvi, adekvatna terapija Parkinsonove bolesti, poremećaja rada štitaste žlezde…
Potrebno je proveriti da li postoji manjak gvožđa u organizmu. Ako se ustanovi anemičnost, treba se fokusirati na popravljanje krvne slike hranom bogatom gvožđem, ili sumplementima. Nadoknada gvožđa poboljšava motorne i senzitivne simptome, poboljšava san, smanjuje pospanost, umor, depresivnost i podiže kvalitet života.
Postoje dokazi da kreme na bazi mentola ili eukaliptusa (koje se koriste za bolju cirkulaciju ili protiv reume) pomažu u smanjivanju simptoma nelagode. Tu je i topla kupka sa morskom soli, jabukovim sirćetom i sodom bikarbonom koja se pokazala delotvornom pred spavanje.
Za sindrom nemirnih nogu najvažnije od svega je kretati se dovoljno. Šetanje svaki dan. Što više. Minimum 30 minuta dnevno. Aktiviranje nogu, pa kasnije relaksacija tuširanjem, toplo-hladnom kupkom, trljanjem, masažom. Neizostavni deo lečenja je pravilno i kvalitetno spavanje, što uključuje izbegavanje spavanja tokom dana, odlazak na spavanje i buđenje u približno isto vreme, dovoljno sna.
I za kraj, pitali smo našu pacijentkinju da li ima neku poruku za ljude koji pate od poznatog naziva „Sindrom nemirnih nogu“:
Savetovala bih svima da se trude da odlaze u krevet ranije, i da pokušaju da legnu u trenutku kada osete pospanost, jer sam ja primetila da mi se tada simptomi gotovo i ne javljaju. Time će ujedno sprečiti i glavni problem ovog sindroma – neispavanost. I takođe, da ne brinu, da znaju da nisu sami, da ima nas još koji delimo istu “muku”. Da pokušaju da koriste tehnike opuštanja kao što je meditacija, što meni pomaže.
Autor teksta: dr Katarina Milisavljević
